Просветни гласник

1362

ИРОСВ^ТНИ ГЛАСНИК

стала је дабогме тек епајањем и обрадом материјада, делом дакако гек кљижевним радом и реФлексијом. Рашмлаиимо ли ту историју иа њене саставне делове и испитамо ли сваки од њих иосепце, нрема његовом постанку и генетским мотивима, ноказаће се да су римске приче и традиције врло различног порекла и да изискују врло различна објашњења. Пре свега мора се иризнати да су извесна основна Факта традицијоналне историје о краљевима историјска и узета из исторпјског сећања. Једно и ако у многом помућено сећање на главне моменте развитка римског устава сачувало се до почетка римске књижевности. Стога не треба одрицати нзвестан стспен вероватности државно-правним традидијама. Сиојена двострука варош Римљана иСабињана; три основне трибе; њихов сукцесивни постанак; три коњичке центурије; сукцесивно умножавање сенатора до три стотине чланова; придолазак плеиса; ностанак нижих породица; тимократски устав; пад краљевства и основање републике — ти основни саставни делови најстарије уставне историје Рима према свој вероватноћи у главном су историјски, и ако су можда ближе околности, особито бројеви који се с њима иомињу, као и каузална веза, у коју су их историци метнули, измишљене или конструиране. Из тог основног дела развила се после бујна лоза од поезије, лоза кажа, чији ћемо постанак одмах ближе испитати и у његовим клицама открити. Разликује се у опште и с правом мит и кажа. Кажа је усиомена на чудновате догађаје, она се преноси у народним устима, особито у народној песми, с колена на колено, а машта је преноси у област чудноватога с више или мање самовоље, али без намере. Сасвим противно кажи је мит. Док кажа има за језгро један историјски Факат, којн поезија само искити, само квантитативно потенцира, дотле је код мита сасвпм обрнуто једна одређена ндеја језгро и генетски мотив, Фактички ток напротив само је средство или материја, којом се песнпк послужи да ону идеју представи. Применимо ли сад те ногледе на римску лраисторију, то се не може одрећи, да у њој има и митова и кажа. Еао каже могу се сматрати, да наведемо неколико примера, јуначка дела једног Хорација Еокла, једног Муција Сцеволе, једне Кделије; једна сдика каже је Брут; бојукаже има битка на Регилском Језеру, па Коријоланово освајање, па нропаст три стотине Фабија и Цинцинатов иоход на Алгид. Напротив иример је за мит прича да је Сервија Тудија родио домаћи лар у регији: мит, који изражава идеју да је у том краљу био инкориориран најинтимни.ји дух римског краљевства. Чист мит који је ироизашао из прастаре симболике природе је даље бој Херкулов (т. ј. бој небеског бога Санка) с Каком који бљује дим и ватру. Историјски мит је свођење диспаратних едемената римског националног духа, у ком је тако чудновато спојен политичко-ратнички дух с дејзидемонијом, на диспаратне личности два основна