Просветни гласник

НАУКА П НАСТАВА

1363

оснивача, од којих један, један ратоборни владалац, уређује државу и војне ствари, а други, мирољубив влададац, веру и божју сдужбу. Највећи део римских традиција ипак не иотпада ни под појам каже, вити под појам чистог, идеадног мита: већина тих традиција пре су, да употребимо тај израз, етиодошки мити, то јест они причају догађаје и деда која су измишљена да генетски објасне један дати Факат, један обичај иди његово име, један кудт, уредбу, место, монуменат, светилитнте итд. Етиодошки митјеједна особита врста мита. Он је мит у тодико у кодико је Фактички ток ствари коју он прича сдободно измишљен; ади од правог мита он се раздикује тиме што његова подазна тачка и његов мотив није једна идеја или идеадно посматрање, него нешто емпирички дато, што том причом треба да буде објашњено и каузадно основано. Етиолошки мити су најстарији, дабогме ведиком већином још детпњски покушаји историјске хипотезе. Римска праисторија је богата у таквим митима : Евандров додазак у Итадију, Херкулов долазак у Рим, историја с Потитијама и Пинаријама, спасење паладијума од стране Наутија, крмача с тридесет прасади, отмица Сабињанака, Таласијева лепотица, прича. о Тарпеји, основање храма Јупитра Стратора, приче о постанку имена језера Сиг (,шз, чудо које је учинио Ато Навије и друге приче те врсте могу за то као пример да служе. Богата и ноучна збирка таквих етиодошких мита су Плутархова „римска питања." Једна подврста етиодошког мита је етимолошки мит, који узима једно дато особно име за полазну тачку и покушава да објасни постанак његов тиме што му подметне један Фактични догађај. И у митима ове врсте римска је историја врло богата; маса прича у њој постале су из особних имена. Тако прича о Аргосу, Евандровом госту (како и Сервије у Коментару о Вергилију каже: бегу. 1)еп. VIII, 345: Аг§ПеШт аћ Аг§о ПНс зериПо — Аргилет од Арга ко.ји је ту сахрањен); аргивска кодонија у Риму; рођење Силвија Постума у шуми; одношај Евандра доброг човека према рђавом човеку Еаку; Ромудово сисање; одношај сисанаца према руминалској смокви; тобочже норекло Фосе Клуилије; порекло Тарквинија из Тарквиније; нашашће Олове гдаве; рођење Сервија Тудија од једне робиње; Брутова бдесавост; Сцеволина изгореда десница; Коријоданово освојење-Лгоријоле итд. Од етиолошких и етимолошких мита треба разликовати још једну врсту римских прича: оне митске приче у које су обучени Фактички догађаји, које дакде стоје у средини између мита и каже. Ту припада на пример прича о Сибили, која под млађим Тарквинпјем долази у Рим, том краљу нуди на иродају по ведику цену девет књига божанских пророштава, а кад је он за то исмеје три од тих књига а затим још три спади нред његовим очима, и напослетку три још преостале продаје краљу по првобитну цену. Тој нричи служи за основу, без икакве сумње, један Фактички догађај; Факат да су сибилинска пророштва под другим Таркви-