Просветни гласник

1364

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

нијем вероватно из Куме дошла у Рим: али овај је Факат обучен у поезију, дакле средина између мита и каже. Можда је иста ствар и с бројем римских краљева седам: ових седам римских краљева заступају и репрезантирају седам основних дела старије (предрепубликанске) историје Рима која су остала у историјској успомени. Тако каже већ Вико: Римљани су сваком од својих краљева извесне установе приписали, Ромулу на пример све законе који се тичу сталежа, Нуми све религијске законе, Тарквинију Ириску установу свих инсигнија итд. То су они чинили по обичају свих пранарода да мисле у поетским карактерима (<Н репзаге рег сагаиеп рое(лс1), и на другом месту: по обичају првих народа да мисле у поетским карактерима Ромулу, основачу Рима, приписате су све особине једног основача града. Уопште имају римски мити особеност и одлику да нису по правилу слободна иоезија, продукти Фантазије, да поименце нису, као што су највећим делом приче грчке литологије, природно -ФилосоФски мити илн мити који иочивају на симболици природе, — него да су они историјски мити, да им служе као основа извесне Фактичке прилике, истински догађаји, било као генетски мотив, било као ирерађен мате^ријал. Фигуре једног Ромула и Тација на пример су дабогме митске: оне нису никад у ствари постојале; али њихово тобожње заједничко владање има при свем том историјску истину: она је митски израз једног историјског Факта, уједињене латинско-сабинске државе. Слично треба судити о конфликту Тарквинија Приска с аугуром Атом Навијем: он је истина овако, како нам је сачуват, тешко историјски: барем је историја о брусу очевидна басна; при свем том у њему се огледа један Фактички догађај, историјски конфликт предтарквинске свештеничке државе с политичком државном идејом тарквинијевске династије. У највише ирича и мита римске праисторије налазе се оваква историјска сећања и погледи: они се мо^у одвојити, кад се сваки мит сведе на општу основну представу, која чини његов генетички мотив. Једва је потребно овакво схватање римске праисторије, као и уопште иојам мита бранити против примедаба, какве су чињене, пошто се налазило да се „лакост" (Бе1сћ1Јег11§8ке11) и „ташта доколна игра мисли" таквог стварања мита не може спојити с озбиљношћу римског карактера и практичним правцем римског народа. Та примедба погађала би ствар само онда, кад би мити били самовољне и свесне измишљотине, кад би били хотимичне лажи. Али они то нису, него су напротив управо једини језик на ком један народ на извесном ступњу образованости своје мисли и представе изражава. Да се на пример исцрпно изрази у појмовима историјски конфликт претарквинске и тарквинске државне идеје, на оном културном ступњу на коме је римски народ стајао у доба, стварања мита био је већ језик неспособан: с тога су се људи спомогли тиме што су тај конфликти с њим спојене опште догађаје симболизирали и предста-