Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

1365

ви.1и у једном једином, сигниФикантном акту: акту који емпиријски узет свакако није историјски, али је у основи својој историјски истинит. Замис.1имо уопгате један народ, који на извесном културном степену осећа портебу да себи своје првобитно биће представи, да начини слику о својим праприликама, о којима он нема више иикаквих историјских извора, да своје садашње установе и прилике, своје политичке и религијозне традиције каузадно образложи — како ће он ту потребу друкчије задовољити него стварајући мите? Што он према својој садашњој свесности о својим почецима каже, он ће, чим само још није довољно духовно зрео, то да изражава у историјским хипотезама, да изражава у сликама, дакле на митском језику. Приче, које су постале на један од досад наведених начина после су даље с реФлексијом развијане и међу собом спајане, и тако је постепено постала она целина римске традиције, коју су римски историци нашли и забележили. Као пример за такво даље развијање може да послужи прича о Силвију Постуму. Тај Силвије, вели се, добио је то име, што се родио у шуми, — очевидно један етимолошки мит. Дакле изводили су даље — његова. се мати „1авинија у време кад се он родио морала налазити у шуми; она је дакле без сумње ту била потражила склонишга, дакле јамачнопосле смрти свога мужа Енеје; дакле вероватно из страха од свог пасторка Асканија. Да сви ови подаци не почивају на правој традицији, него да су просто мудровање, тоје јасно. Исто тако и прича да је римско становништво постало од олоша што се стекао у Рим и прича да су из тог узрока Ромулови посланици, који су суседним племенима били понудили конубијум, с презривим речима одбијени, — свакако само су изведене из (чисто митске) приче о отмици Сабињанака. И тобожњи деспотизам, који се приписује Ромулу у последње време његове владе, п телесна стража, којом се он тобоже окруашо, изгледа ирост закључак, који је изведен из (такођер пореклом митске) приче о том како је он исечен на комаде, да би се с помоћу њега објаснио тај загонетни акт. А сад да узмемо једну главу из старије римске историје и да видимо како примењује Швеглер ту своју теорију. Узмимо на пример традицију о Ромулу. Ево шта Швеглер у критици о тој причи каже: Дела и установе које прича приписује Ромулу црнена су из појма о њему. У прва то јест два краља римске државе мит је персониФиковао оба основна елемента римског бића која су на нрви поглед тако диспаратна, ратнички дух и дејзидемонију римског народа. Стога је ирви краљ морао основати оружјем римску државу и морао јој је улити дух освајања и амбицију ратничког надмоћства —, други ју је морао наново основати религијом и цивилизацијом. Дакле ратовање чини центар Ромуловог рада; последња реч којом се Ромул обраћа Римљанима је опомена да ревносно негују ратничку вештину и то му је као политички тестаменат.