Просветни гласник

1454

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

говори о учешћу песника у историји краљевства. У историји римских краљева, вели он отприлике, налазнмо често и драмског покрета. Том треба тражити узрока у утицају који су имали песници као Невије, Еније и Акцпје. Већ су стари били опазили трагични карактер приче о Ромулу и Рему; с друге стране нознато је да је Невнје биа написао једну трагедију под именом првог краља римског. И поводом смрти Сервија Тулија, Л.ивије је чипио сличне примедбе; и може лако бити да су трагичне авантуре које су се, како прича вели, десиле том краљу, сцеие као његово бегство с Форума, његово убијство, прелажење Тулијино на колима нреко очевог леша, сцене које су изложене све с тако живим бојама код римског историка, потичу из једне драме. Еније, ко.јије причао отмицу Сабињаеака и мир закључеи за њихову љубав, био је више пута извор оних појединости и ситуација које чине историју краљевства поетичном. Римска историјограФија, или боље легенда о краљевима, биле су међутим већ у сназн кадјеЕније састављао своје стихове; и он, који се сам славио као потомак месапског Нептуна н који је држао да има Омирово срце, није налазио сад више начина да приписује дела тако стара својим пријатељима Корнелијима, Цецидијима, Елијима, и ирецима оног Фулвија Нобилијора кога је славио у драми с насловом Отмица Амбракијс. При свем том Акције, песник који је своју статуу посветио у храму Камена што се налазио у долини где је Нума имао састанке с нимфом Егеријом, и који је у аналима упоређивао порекло Сатурналија с грчким „Кгоша", у једној својој драми доводио је породици Деција норекло од Енеје. Акције, пријатељ Децима Јунија Брута, победиоца Галека, китио је монументе које је овај био нодигао, на пример храм Марсов -на Марсовом пољу, својим стиховима који су на њима урезнвани, и он је саставио такођер ону трагедију ,Брут" у којој је величао тобожњег ослободитеља отаџбине, и узимао је мишљење да је Сервије Тулије засновао слободу римског народа. Од топлих и снажних стихова тог песника, кога су толико хвалили стари, могу лепо потицатн неке драматичке црте у Брутовој историји које је примио и Дивије. И уопште раду тих поета, трагичном третирању појединих од највиднијих прича краљевског доба, треба приписати Факат да та историја, у позном облику у ком је до нас дошла, у главном нема онај Фриволни карактер, који се напротив види у неким Фрагментима најстаријих грчкмх прича или мање иозиих аналиста римских. У Лдвија ћемо узалуд тражити црта као што је црта Ата Навнја који, кад је изгубио свиње, заветује боговима највећи грозд у винограду, или једну анегдоту као што је она строгог Калпурнија Пизона, који је, да би можда документирао строгост старих обичаја, причао један бенаст и тривијалан дијадог између Ромула и његових пријатеља који су могли боље да пију него он. Кад Ливије прича деда Туда Хостилија против Адбанаца и двобој између Хорација и Куријација он се добро чува да не узме верзију као што је она по којој