Просветни гласник

1680

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

да се човек може служити телеФоном. а при свем том да буде варварин. Цивилизација, то је морално побољшање самога човека, све друго треба да буде подређено томе циљу. Први задатак који Лига себи поставља јесте изучавање проблема етике, спекулативно тражеље нарочитих услова, под којима се даје остварити једна виша цивилизација, која има за све људе да донесе живот пун, користан, достојанствен, моралан у сваком погледу. После тога чисто научног гледишта, изучавање закона и услова етике, долази практични рад. Није довољно остати само у голим апстракцијама. Срам нека је онога који може да пева док Рим гори, певао је Ламартин. Треба етику практично примењивати, треба радити на реФорми нарави, крчити на тај начин пут законима и установама. У напретку, нарави много више значе но закони; када су нарави добре, закони могу бити ма како строги и неправични, они су непримењиви, један закон само онда може добро да утиче када његов принцип већ постоји у наравима. Дакле, задатак Ј |иге је двојак. Она подстиче на самоваепитање, она хоће да у нама све више развије љубав према правди, доброти, истини, ослобађајући нас све више од предрасуда, од узајамне несношљивости, себичности, доводећи све више у склад наш лични интерес са интересом целине, самога друштва. Друго, морално развијен човек треба да уђе у друштвену арену, да се бори за добро а противу зла, у друштву као и у својој савести. Ма колико нам приватан живот био беспрекоран, останемо ли повучени, то само није довољно. Врлина, ако ће да буде потпуна, ваља да буде активна. Само сједињен рад људи од добра моћи ће из људских радњи да изагна насиље и лаж, и да више моралне ндеје пресади како у приватан, тако и у јаван живот. Морал је некада искључиво припадао цркви, али данас је врло велики број људи, и то честитих и савесних људи, који отворено признају да не могу више да веру.ју у догме које им намеће службена религија, јер су оне за њих у потпуној противречности са датима науке. Други људи, плашљивији, или мање пак искрени, повлаче се у опрезно ћутање, или се клањају традицијама, дајући свој чисто Формалан и бесплодан пристанак. А за то време егоизам, страст за уживањем, порок, користе се, удружују се и бацају забуну у редове људи који, немоћни, повлаче се у бесплодан песимизам или у неразложан и површан оптимизам. Међутим, у друштву има много више добрих воља но што се мисли. Али, оне не знају једна за другу, остају уеамљене и несједињене, без иницијативе, и, повучене у саме себе, губе храброст, гледајући како усамљени и распарчани индивидуални наиори остају бескорисни.