Просветни гласник

208

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

тачку, него запету." Ово исто вреди и за научног радника и његове ученике. То је велика срећа, која ми данас у део паде. Многи су од нас прошли. Неме табле у нашим збиркама казују њихова нмена, и наша је дужност, да их се данас с благодарношћу сетимо. Столицка сврши на Кара-Еоруму, Ленд на Килиманџару, Фулон на Гвадалканару; Родлер је с Бахтијара донео и своју самртну клиду; сви се с дивљењем сећамо Оскара Баумана. Од срца се радујем, што данас на овоме месту могу поздравитн не само читав низ ученика, него читав низ ученичких генерација, ночевши од славом увенчаних седих члапова царске Академије па до младих полетараца живих очију. Овим млађим међу вама желим да речем у овом тренутку још коју реч. Стари то већ и сами зиају. У току ове 44 године много што се у свету догодило, али ништа није било тако значајно, ништа за општу културу тако пресудно, као напредак природних наука. Оне су нродрле у сваку област човечјега живота и рада; оне утичу на наше друштвене односе, на наша ФилосоФСка схватања, на привредну нолитику, на знача,] држава, на све. И ко тачније загледа, може приметити, да се уз природне науке и нриродњаци све више дижу, и да им се све више прнзнаје социјални значај и цени вредност њихових студија. Из овога потиче за будућу генерацију природњака једна велика дужност. Ова јој се дужност састоји у томе, да за етику свога личног живота примењује све строже мерило, како би се с јачањем утицаја природних наука на сав друштвени и државни живот и сам природњак све достојнијим осећао узимати учешћа у вођењу човечанства. Стигао сам до запете. Кад сам постао учитељ, нисам престао бити ученик, па и сад, кад нрестајем бити учитељ, желим опет да останем ученик, докле год ми очи могу гледати, уши слушати и руке дохватати. Са овом жељом ја не одступам од моје пређашње дужности, него се враћам на њу. А сад вам најсрдачније благодарим свима што сте дошли, и молим вас за пријатељско сећање.

РАЗВИТАК СРПСКИХ РЕЧЕНИДА ВЕЗОМ ТЕ ИЗ ПАРАТАКСЕ У СИНТАКСУ * од А. ЛЕСКИНА

Словенски- су језици у опште богати везама и употребљавају их, где но неки други језици имају само безбојно „и". Српски ,има и, а, аа (пак), те (тер, тере). Не улазећи потпуно у све догађаје, може се у главном употреба ових веза овако одредити: