Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

209

и везује без икаквог даљег споредног значења, значи, дакде, да се речи или реченице просто стављају једна поред друге. а даје вези боју, да наступа нешто ново, не са свил параделно оном, што је напред изговорено, од прилике грчко де, ади се додирује са и тако блиско, да се већином, кад се преводи на туђе језике, може ставити само „и", а никако „али". Али разлика између и и а остаје увек у том, што само и може значитн немачко „аисћ" [такође], а ниникако а, на пр. у изреди и камен би ријечма аодигао, где се а не би могло ставити. Тако исто разлика је и у том, што се паралелно в е1-е1" може само исказати иезом и — и, на пр. и ја могу и коњ ми може, али Бог не да (пословица). иа(иак) значи према својем првобитном значењу (Иегпт) „иш1 <1апп" [„и онда"], казује дакле, да оно, шта је после речено, долази по времену иза онога, што је прво казано. Ирегнантно временско значење показује се у честом везивању иа онда, на. пр. иосле тога остану у њезину двору, иа онда иођу к оцу његовоме (Вук, Прип. стр. 63). те је најособитија савезна честица, а то и граматичари напомињу. Будмани, § 274., преводи и и а талијанским „е", а те и иа ,е рој". Нешто тачније казује Маретић (Уегши § 81.), да се те често врло приблнжава консекутивном значењу. II доиста нема никад те, бар у народном говору, значења везе „ип(1" [„и"], која значи ређање једнога поред другога, него значење „шн1 зо" [,,и тако"], „ип<1 т Го1§е (1а\ г оп" [„и услед тога"], што се онда врло ласно обрће у „ипс1 <1агит" [,,и за то", „и с тога"]. Да би била очигледна разлика у значењу тих речца спор. иознао ја њезину Иуд а она (зг аЂег [иш! з!е]) моју те (иш1 зо) ашикујемо, иа (иш1 с1агаи!) се и ја мислим, ако Бог да, о јесени оженити; оаци га (буздован) у небо, иак (ип(1 Даип, а за тим) се иодањ начетвороножи те (иш1 80, и тако) дочека га у леђа (Вук, Прип. стр. 3.). 11 док се реченице, везане везама и, а, иа, нису бог-зна колико развнјале, дотле се реченице, везане везом те, у велике развише даље. Овде се лепо може видети, како првобитно чисто приређена, паратаксна веза прелази у везу главне и споредне реченице, у синтаксу. У српском језику исказује се са те ваздан веза. где обична граматична схема налази реченице Финалне, консекутивне, савезне и др. Мислим, да ни за опште синтактично разматрање неће бити без интереса, да се то разради што потање. У појединостима и у примерима тај развитак изгледа овако: 1. те саставља реченице паратаксно једну с другом, увек тако, да ■се садржина друге реченице појављујс као последица прве (шн1 80 и тако, јп Ео1§е (1а\он по том, услед тога", ипс1 ЛезћаЊ и с тога, због тога, за то)