Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

253

Ни метод у Шајндлеровој и Штајновој читанци није подесан, а тај је метод задржао и г. Калик. Поред вокабулара има у читанци место речника два индекса, један за латинске, а други за српске речи. У индексима се упућује ученик доданим бројевима да у вокабулару тражи речи, које су му неиознате. Поред појединих речи у индексу има каткад више бројева, под којима мора ученик на различним местима вокабулара тражити те речи. Дешава се то, да, кад ученик не нађе реч у вокабулару под оним бројем, на којије упућен бројем у индексу, онда мора тражити ту реч у вокабулару нод оним бројем, на који је упућен другим бројем у индексу и тако даље, док не изређа све бројеве у индексу и вокабулару и на послетку не нађе број вокабулара, у ком сад тек треба да тражи реч, која му је потребна. То је управо метод да се губи време и да се ученици киње и огади предмет. Друкчије би било, да је израђен потпун речник са значењем речп и српских и латинских. Ту би ученик одмах нашао реч и њено значење и тако не би лутао и губио време. Може Шајндлеров метод хвалити, ко хоће, али ја га као сасвим ненодесан осуђујем с тога, што мислим да ученицима треба олакшавати и време им штедети. Помислимо само, како би нама било досадно, кад бисмо морали нрелиставати књигу и тако дуго тражити иоједине речи, па ћемо се сложити да је то за децу још и досадније, особито за невеште почетнике. После тога у индексу српских речи не,ма врло многих речи, које се налазе у примерима за превођење са српскога на латински језик н тако се ученик, кад заборави коју реч, а то бива. често, јер је природио, не може нн на који начин помоћи како да преведе поједине речп у примернма а према том и примере. Да од м.ногих примера наведем само неколико. Узмимо овакву реченицу: „Поток ,је близу летњиковца мога пријатеља" (стр. 6., број 6., речен. 13). Ову реченицу ученик не може превести, јер не зна, како се каже „близу", пошто те речи нема не само у дотичном броју у вокабулару, већ је нема ни у једном броју у вокабулару пре тога броја, нема је дакле ни у 1., 2., 3., 4. и 5. броју. Ако сада ту реч потражи ученик у индексу српских речи, наћи ће да се реч „близу" налази у вокабулару под бројем 17, али са значењем ргоре , које је у том броју означено као „адвераб" са значењем „близу, скоро" према 5. реченицн у иримерима под бројем 17... ргоре пуиз тигпшга!. У наведеној реченнци реч „близу" (летњиковца) је предлог, а ђак треба, да научи опет, с којнм падежем стоји ргоре као предлог. Тако се ученик не може помоћи ни на који начин да преведе ту реченицу. Више пута се налазп поред речи у индексу срнских речи број, али кад се под тим бројем потражи реч: и у вокабулару, онда је ту не налазимо (упореди у индексу српских речи на пр. „село, 71"). Многе речи, које су у нндексу српских речи, не налазе се такве и у вокабулару, већ су место њих узета синонима, те и тако ученик неће знати, шта да ради, јер неће моћи одредити да ли су неке речи синонима или нису, а да се то може одредити, за то се тражи и знање и језички осећај, а тога почетник не може имати. Поједине речи т иидексу сриских речи немају броја, те се не зна, где да се траже те речи (упореди на пр. расиалити и друге). Напомене, што се налазе у вокабулару, већином су нетачне и погрешне. Врло често стоји напомена у примеру, а иема је у вокабулару, или се налази у вокабулару, а нема је у иримерима. Тако на пр. у 10. реченици (страна 7., број 12.) стоји реч „наша' 2 )", где број изнад речи упућује на тај број напомене у вокабулару. Узалуд ће ученик тражити напомену нод 2, јер је неће наћи и тако неће знати, како се каже латински „наша". На 25. страни под У1. бројем у 1. реченици стоји реч „има 1 )", а место ње имамо у вокабулару