Просветни гласник

ГАДЊЛ ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

267

се реда тиче, којим једни чланди за другима долазе, није ни шарен по смени ни заморан по једнообразности, већ иду једно за другим како то захтевају потребе ученичкога развитка. У читанци јасно се исгиче гледиште састављача њених, који су тежилп за, тим, да буде она поступаоница за књижевност, старајући се, да она одговори сувременим захтевима. Ко иореди садржину и аезин распоред са иедагошким захтевима, које сам мало више истакао, лако ће се о овоме уверити. Ту се износе дивне слике из природе, описују карактери појединих људи и народа, славе се њихове врлине и велика дела, а куде и износе на ругло њихови иороци; у кратко садржина свију чланака је поучна и нодесна за облагорођење и ударање чврстог темеља ираве човечности у деце. Увиђајући, да вежбања на иростим реченицама без икаквога садржаја, не помажу ону умну гимнастику, која тражи, да се ученик у тим вежбањима навикава, да упоређује једно с другим, да тражи узрочне везе, да се мало по мало спријатељује с карактером латинских речи, њихових облика и с карактером латинских реченица, и да све више осећа језгровитост, окретност, озбиљност и одмерепосг мисли, састављачи ове читанке унели су у њу, после неког нретходног теориског знања, што више непрекиднога штива (басне, приче, онисе, разговоре, писма), а реченице су употребили само онде, где је то изискивала исцрпна употреба граматичких облнка; али су се у том случају послужнли за ту сврху пословицама и изрекама подесним и за учење па памет. ЈЗа и груписање реченица за претходно теориско знање разликује се знатно од реченица у Лекпћевој и Живковићевој књизи. Примера ради наводим само њихове натнисе: 1. Земља. 2. Шума. 3. Башча. 4. Потоцн и реке. 5. Лађар. 6. Земљорадник. 7. Рат и т. д. Та су вежбања састављена ог нростих реченица. У њима, на пр. у чланку ;) 3емља" долазе именице I. деклинације у свима облицима, али су све те именице имена ствари, које су у непосредној вези са „земљом" те чиие лепу целину, док су нримери у Лекићевпм и Живковићевим вежбањима ноцрпени из разних области, те гоне ученика да непрестано мења иредставе, а граматички облици у њима ипак нису исцрпени. Што се тиче језика, латинска је дикција у свима вежбањима у Каликовој читанци сасвим коректна, у примерима пак српским, који износе 1 / 3 од латинскога штива и служе само за то, да ученнк покаже своје знање облика и умешност, да их веже у реченпцу у духу латинскога језика, нреводнлац није свуда иазио на чистоту и правилност српскога језика. Ја сам у почетку овога реферата, говорећи о циљу изучавања туђих језика, истакао као неизоставну погодбу, да треба приучавати ђака чистоти, јасности, одмерености, језгровитости и изразитости у говору и писању. Докле год школа старање о српском језику не буде вршила озбиљније но што га сада врши; докле год наставници чисготу и правилност срискога језика не буду сматрали за најсветији задатак свога рада у школи и пе буду слагали тачност својих научних извода с правилношћу речн, облика и реченица српскога језика: све дотле ће нам залуду бити хвала, да је наш народни језик један од најлепших језика на свету. У усиљеној дикцији у српским примерима као да су се сложили сви писци латинских уџбеника за вежбање. Можда су г то учинили због тачнијег превађања са српскога на латипски. Ну на тај начин одузето је ученику потребно кретање II паралисана му је саморадња; јер ученик, преводећи са српскога на латински, треба да упоређује један с другим, да на основи познатих чињеница доводи српске примере у склад с елементима црпеним из латинских прпиера и да пх прилагоди типу латинских реченица.