Просветни гласник

302

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

већ оно их у исто доба и у егзистенцији виховој одржава, оно их хоће, воља је у ствари исто тако једна елементарна особина нашег ја, као што је свесност једна елементарна особина његова. Дубље посматрање нагаег непосредног искуства неминовно нас упућује на то, да вољу не тражимо као елементаран састојак у садржају свеети, где се она обично тражи, већ да је сматрамо као елементарни састојак саме Форме свестн: на име универзални значај воље у нашој непосредној свести императивно нам налаже да то учинимо. Ако је воља елементарна особина Форме свести а не садржаЈа свести, онда нам је лако схватити, откуд то да наиван човек с.воје тело сматра непосредно као своје ја, и ако је оно по својој есенцнјалној структури потп} г но идентично са окодином. Преставе нашег тела одликују се међу осталим преставама наше свести тиме што су непосредно подложне нашој вољи, као елементарној особини нашега правог ја, док су све остале пресгаве тск посредно њој подложне (ја руку своју могу непосредно да покрећем, перо које држим у руци могу тек посредно, тек тим, што га држим у руци), и тај Фактум чини, те наиван човек своје ја идентифицира непосредно са својим телом. Осећања придодаје наиван човек своме ја опет услед саме особине тог елементарног састојка, да се он односи непосредно на наше ја, слике сећања опет једно зато што оне не праве импресију реалних објеката, а друго зато што их не опажају сви различни субјекти (сви људи). Пошто смо тако детаљно описали оба становишта, да видимо сада које је од њих тачно. Теоретичари сазнања, који стоје на становишту наивног реализма, тврде да је ово становиште зато тачио, што претходи свакој реФлексији, а само се оно може сматрати као првобитно дато што је пре сваке реФлексије дато. Ова теза није тачна, ма да у својој основној тражњи изгледа да је тачна. Доиста само оно има се сматрати као првобитно дато, што је пре сваке реФлексије дато, али то јога нимало не значи, да треба да је и без икакве помоћи од стране реФлексије дато, да се самом реФлексијом не може доћи до онога гато је пре сваке реФлексије дато. Истина изгледа противречно хтети доћи до онога гато је пре сваке реФлексије дато иутем реФлексије, али противречност је само привидна и почива на неправилном схватагву појма онога гато је пре сваке реФлексије дато. Тражити оно гато је пре сваке рефлексије дато значи тражити оно, гато сваке реФлексија има да призна као непосредно дато, као оно, што јс ту првобитно дато, на чему се свака рефлексија има да заустави као на непосредно датоме. Непосредно дато не значи и не може значити оно, што је дато без икаквог момента реФлекснје, јер иначе откуда би реФлексија могла доћи дотле, да то прима као своју полазну тачку, већ у ствари непосредео дато значи сам првобитни садржај реФлексије, оно негато од чега свака реФлексија има да почне, оно нешто гато чини примарни моменат саме реФлексије. Да објасннмо ово једним обичним примером. Да је мој деда живео, ја сам за то непосредно не-