Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

301

се свести проширује, свест не значи више само чист Формални моменат свесности свесног садржаја од стране свесне Форме, већ значи и сам овај садржај, свесни садржај и свесна Форма дају се у ствари схватити само као нераздвојни корелати. На тај начин и идеализам долази до нечега сдичног иринциинјелној координадији наивног реадизма: као што се ио наивном реализму оно што је првобитно дато не да замислити без околине и без дентралног члана те околине (самог „ја") тако исто по идеализму оно што је првобитно дато не да се замислити без једног садржајног и без једног чисто Формалног елемента. Док је на становишту наивног реализма и ирви и други члан садржајан, дотле је на становишту идеализма само први члан садржајан, а други јер чисто Формалан. На становишту идеализма на име, мора се оно, што наиван реалиста разуме под својим „ја" схватити као садржај свести, то више не може нрииадати чистом „ја" као чистој Форми свести, већ самом садржају свести. На тај начии оба члана приеципиједне координације наивног реализма на становишту идеализма спајају се у само један једини члан, на име у свесни садржај коме ступа на супрот други члан, кога на становишту наивног реализма никако и нема,. Мисли, осећања, вољни акти, слике еећања, оно што се код наивног човека у ствари сматра као ја, све то није наше право ја у ужем смислу ове речи, у смислу чисте евесне Форме, све је то чисто садржајног карактера, припада садржају свести, заједно са свима сензацијама, које иаиван човек пројицира ван себе, као околни свет, који постоји ван њега исти онаки каки је у посматрању његовом. Оно дакле што је непосредно дато на становишту идеализма, и што се једним ошнтим именом назива свест, распада се у две основне половине, и овај распад наше непосредне свести у објект и субјект, у садржај и Форму основни је Фактум искуства, који се даље не може никако схватити и објаснити, који се једино може констатирати. Дубље посматрање онога што нам је као примордијални Фактум у нашем искуству дато, показује нам, како на страни свесног садржаја тако и на страни свесне Форме можемо разликовати по два битно различна елементарна састојка. На страни свесног садржаја, ти су елементарни састојци осећај и осећање, сензација и емоција, чија, се битна разлика састоји у томе, што док сензацију односимо на сиољни свет, и сматрамо је као непосредни продукт утицаја спољних објеката на наше ја (на становишту наивног реализма ми чак идентиФицирамо спољни објект са сензацијом, коју он у нама производи), дотле емоцију односимо непосредно на наше ја, на моменат свесности, на оно чисто Формално јединство наше свести (моје ја неће за себе никада казати да је црвено, зелено, плаво, али ће казати да је радосно или жалосно). Слично томе могу се и у Форми свести разликовати два елементарна састојка: наше ја, као чисто Формално јединство свести, има у ствари два а не један основни однос према свесном садржају, оно не само што је тих садржаја свесно, што им момент свесност и придодаје,