Просветни гласник

300

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

сазвања датости околине, свести, бића. Ето то је оно, што Безсагкез изражава са со§Ио ег§о аига: ја знам за свет, за окодину, за биће преко своје свести, свест, ја, оно је, у чију се егзистенцију не може да сумња, јер то је последњи Фактум, на који наше мишљење наилази, кад почнње да сумња у све, то је последњи и једини несумњиви Фактум. Ја на становишту наивног реализма по своме садржају још је неодређено; ми који стојећи на становпшту идеалима, знамо у чему се састоји наше ја. ми сад тек можемо и да кажемо, загата управо треба наиван човек да држи своје ја, који садржај нрвобитно датог има он да сматра за своје „ја". За нас јејаснода за прави појам нагаег ја. наиван човек још апсолутно никако и незна, али ми одређујући тачно појам нашег ја можемо у нсто доба да одредимо и онај садржај првобитно датог на становигату наивног реализма, који се у првом реду има сматрати као садржај онога првобитнога Факта, које наиван човек обележава са својим „ја*. Тело нагае ма да стоји у најтегањој вези са нашим ја тиме што је непосредно у својим покретима подложно нашој вољи (а ми ћемо мало даље видети, како је воља једна Фундаментална особина нашег ја), ипак не може се сматрати за само наше ја, јер би се са истим тим правом могла сматрати и друга тела за наше ја, ма да она не подлеже непосредно нашој вољи: но својој есенцијалној нрироди наше тело састављено је из истих оних квалитета из којих и остала тела, и по томе оно спада исто тако у околину као и ова. Према томе наше ја може лежати само у ономе комплексу мисли осећања и вољних аката, који је непосредно везан за наше тело. И наиван човек кад покрене своју руку, каже ја покрећем руку, разликује докле своју руку од свога ја, под својим ја разуме дакле у ствари своју вољу. А воља наша непосредно је спојена са нашим осећањима, мислима и сликама сећања. тако да све то троје скуиа узето чини у ствари оно, што наиван човек назива својим „ја". На становишту идеализма ово што се на становишту наивног реализма има да сматра и што се шрИсНе доиста. и сматра као „ја" више се не може (или не може бар једино и искључиво) сматрати као „ја". Ире свега ту придолази чист момент свести, у коме жели наше право ја, које је ипре тога на наивном нашем гледишту иа свет постојало, само га ми нисмо били свесни. Овај чисти момент свести има ту кардиналну особину, да се осећа један цео и недељив у целом многоструком свесном садржају („околини" наивног човека): то је оно што чини тако звано једанство свести. Околина на становишту идеализма, као што смо већ видели, губи свој првобитни значај, те постаје секундарним састојком самог ја, она ностаје свесмим садржајем. На тај начин пак, и сам се појам свести у ствари проширује: свест није и не може бити више, као што нам је на први мах изгледало, с.амо чист Формалан момент свесности, већ свест обухвата и сам свесни садрасај. Свесни садржај не да се друкчије замислити до као свесни садржај, а ако је то тако, онда у појам свести улази и сам свесни садржај. На тај начин појам