Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

299

руке која га додирује, и т. д. Све то није више саставни део спољног реалног света независног од нашег ја и наше свести, све је то само саставни део нашег ја и наше свести. Револуција идеја велика је, огромна и нико превидети не може њен огромни значај за наше гдедиште на свет. Са идеалистичким становиштем мен>а се у основи нојам нашег ја сасвим, тоијесте управо она промена која причињава саму промену становишта. На становишту наивног човека појам нашег ја у ствари је још сасма неодређен, он значи час само наше тело, час знача сам чист комплекс осећања, вољних аката и мисли, као оних свесних садржаја које свесни субјект ни на овом сасма наивном становишту не може да пројицира ван себе у спољни свет. Кад наиван човек каже „ја" он управо и незна тачно шта под тим разуме. Не нокушавајте, да од њега тражите тачну одредбу тога појма, јер чим би он озбиљно покушао да вамједа он би на мах морао напустити само своје становиште, јер би увидео да се на томе станон итп ту не може дати тачна и једноставна деФиниција појма „ја". Могдо би се у главном рећи, да под »ја" наиван човек још најпре 1годразумева како своје тело тако и онај чисто психички комплекс осећања вољних аката и мисли, да су у његовом појму „ја" ове две тако диспаратне половине чврсто везане у једну целину. Овај појам нашег ја мења се тотално, кад се рефлектира о тачности оне принципијалне координације нашег ја и околине, чим се околина субординира нашем „ја" тиме је и сам тај појам тотално измењен. Ја више не може значити ни тело, ни психички комплекс мисли осећања и вољних аката, који су непосредно везани за свако иоједино тело, нити на послетку обоје заједно, већ ја сада значи нешто сасвим ново, за шта се на пређашњем становиштву апсолутно није ништа знало. То ново, то је момент свести. Појма. свести на становишту наивног човека још никако и нема, тек реФлексијом на то, да је околина управо дата нашем ја, и да наше ја није дато на исти начин као и околина, долазимо до нојма свести: сам однос датости околине нагием ја изражава свест, кад се каже да је околина дата нашем ја, то значи, да ја зна за околину, да је оно околине свесно. Свест је појам првобитан, који се даље не може да деФинише, само се може ономе који још незна, шта је свест, којн још није дошао до свести о свести, описати у чему се састоји свест, и кад се каже, да се свест састоји у односу датости околине нашем ја, онда је тиме сам појам свести описан, дата је нотпуна дескриптивна (не екснликативна) дефиниција тога појма. Чим иостанем свесав Факта, да сам ја управо оно чему.је околина дата, ја на мах постајем свесан и самог момента свести, ја онда знам у чему се састоји свест, знам да сам ја оно, што је свесно^, околног света. Тада тек ја у ствари постајем свесан свога. правог ја, тек тада ја знам шта је моје ја: више моје ја ја нећу тражити ни у моме телу, ни у мислима, вољним актима и осећањима везаним непосредно за моје тело, ја ћу моје ја тражити и наћи у самом моменту евести, којим долазим до непосредног