Просветни гласник

298

Становиште идеализма много је теже схватити али када се једном схвати, онда оно постаје тврдо уверење за цео живот. То је становиште, када се први пут изнесе пред наивног човека, тако парадоксално, да му изгледа потпуно апсурдно, али ако се успе, да му се докаже тачност његова, онда се у наивном човеку (а сваки од нас био је наиван човек са гледишта Теорије Сазнања пре него што је се упознао и пре него што је примио ово гледиште Теорије Сазнања) производи читава револуција, и та је револуција највећа, најдубља и најузвишенија од свију, које се на интелектуалном пољу дају замислити. Ко схвати тачност овога становиштва Теорије Сазнања, за њега цео његов пређашњи живот изгледа као сан, и у моменту, када је схватио правилност новог становиштва, изгледа му да се пробудио из огромног мртвог сна. Наивни човек узима, да је свет по себи, онда кад га он не посматра, апсолутно исти онаки, какав је кад га посматра, кад је садржај његовог опажања, али како изненађење за њега кад му се покаже, да тај свет по себи апсолутно не може постојати онако како се он њему у непосредном опажању јавља, како садржај свести може бити само садржај свести и ништа друго, Како се долази до овог становишта ? У ствари, врло лако. Наиван човек узнма да су првобитно дати на исти начин и околина и његово »ја". Треба неђу тим само мало реФлексије иа да се увиди, да ја и околина не могу првобитно бити дати на исти начин, да је ја у тој првобитној датости првобитније од околине, да је „ја" у ствари примарно, околина секундарна. шта више да је у ствари само ја првобитно, у правом смислу те речи, дато. Јер на питање, какав однос постоји у оној принципјалној координацији Авенаријусовој између ја и околине, увиђа се лако, да није наше ја дато околини већ да је ја оно, чему је околина дата, што за околину зна, а не обрнуто. Околина би могла можда бити и по себи дата, али без онога „ја" она не би била никоме дата, она не би била дата у искуству, као искуство, јер не би било никога, коме би она била дата. Чим се дакле само мало реФлектира увиђа се, да није околина првобитно исто онако дата као и наше ја, већ да је околина дата само као садржај свести нашег ја, да је ја оно што за себе каже, да је свесно околине, да зна за околину, да доживљује околину. да му је околина искуство. На тај начин, чим се мало дубље реФлектира увиђа се да је становиште наивног човека погрешно. да је околина само садржај свести, и да ио томе не може постојати ван свести. Са појавом појма свести услед реФлексије на првобитно становиште наивног човека, кардинално се мења само ово становпште, оно се напушта, и иотпуно негира. Свет више није по себи и ван нас онакав какав нам се преставља у пашој свести да је, садржај наше свести само је садржај наше свести и ништа више, суние више не сија кад га нико не гледа, дрвеће није зелено, реке нису провидне, ировале ниси мрачне кад их нико не види, звук се не простире кад га нико не слуша, вода није топла кад нема замочене руке у њој, астал није тврд, кад нема