Просветни гласник

НЛУКА Н НАСТАВА

405

Јегипат — и пре и око 1200 г. пре Хр., а она почињу колонизовати острва и мадо-азиско приморје врло рано, пре сеобе дорских ндемена са севера на југ. У историско доба пада кретање трачко - Фрижанских племена преко мора у М. Азију, а оно је отпочети морало још у преисторпско, када су се Јермени увукли међу алародско становништво до језера Вана и Урмије. Археологија ове прве покрете преноси у другу па и у трећу тисућу пр. Хр. Келтска и италска племена доспеше у своје земље у преисториско, словенска и германска у исторнско доба. Азиски Индојевропљани, Иранци и Инди, као да памте да су дошлп из севернијих земаља. Хива (у старо доба Нш апшги, Сћогазаша), у доњем току Оксуса и Јаксартеса позната оаза, беше за дуго место становања Арјама. Одатле су рекама досиеди у планинске крајеве средње Азије и ту су се изделили, па индска арнска племена кроз Хиндукушке теснаце сишла у долину Еабула после и рајскога Кашмира. Из иланинских крајева иранска племена стадоше се ширити но Маргиани, Партији, Ареји и АФганистаиу, са севера и истока потискивана будући турским и другим алоФилним племенима. Заостадоше неки остаци око Белуртага и Јарканда, ТасШк, с ариским телесним особинама, блондини, који говоре татарски. И Авеста, знаменити религиозни споменик ирански. сад позната само у новој редакцији из III в. пре Хр., не спомиње као иранске земље Сусијану, Персију и Медију, колевку велике државе иранске. Индски се Арје из садашњега Пенџаба почињу ширити даље на југ и исток, до деканскога масива и у поречину Ганге. Рг-веда, најстарија међу својим другама, у првим песмама опева догађаје у поречини горњега Инда, али ништа не зна о сеоби индо-ариских племена с оне стране Хиндукуша кроз Кајберски теснац у Кашмиру. Ако узмемо да су прве имне из Рг-веде, ностаде у новој домовини, из петнаестога века нре Хр., и да. су грчке насеобине у источној Грчкој 1 биде исто тако пре тодико векова унда је морала проетничка заједница индојевропских племена бити у још раније доба, иза тих крајњих историских тачака. Према читавом низу речи кудтурних, заједничких Финскима и индоЈевронским језицима, као да су племена једне и друге етничке груне, у преисториско |доба за дуго била у непосредном суседству и додиру и имада културни утицај једна на друга. Ади су многе позајмице западнофински језици у историско доба учинили из германских, балтиских и сдовенских језика, тако да се не сме отуда више изводити но што је у ствари могло бити, а. најмање тврдити с Томашеком, Пенком и Зтсее^-ом да су индојевропски и фински језици потомци једнога оца, заједничкога прајезика. Према овом што рекосмо о индојевроиским и финским језицима не можемо ништа закључивати о пранароду и о времену његове деобе. — Исто су тако и до сад остаде недоказане све нпотезе о сродству индојевропских језика са семитскима, другом груном Флективних језика. Истина, знатан је број семитских речи врло рано доспео у јужне индојевр. ■росветни гласник. I књ., 4. св.. 1902. 28