Просветни гласник

412

ПРОСВЕТИН ГЛАСНИК

Омирове иесме, видедо би се, ко.ји би био бдижи ирајезику, литавски Или санскрт. Диигвистичко-историски се закључци о клими, земљишту, #лори и Фауни старе домовине индојеврои. илемена могу пренети на целу Јевропу и Азију, без јужних им области, и само неки од њих могу имати вредност као сведоџбе где треба тражити ону ограниченију област, у којој се разви индојевропско племе. Такве је вредности закључак да су у прадоба знали за 'море' 1 ), свакако Црно Море, по Хирту Балтиско: да у прадомовини није позната јегуља, која гшсле би назвава мала змија 2 ), јер је нема у притокама црноморским; да је медвед био познат у нрадоба 3 ) и у стенној области; да су знали дивљу пчелу и мед 4 ), зато и не беше у прајезику име за пчелу; исто тако из Флоре вредан је закључак, да је пранарод делом живео у области б)'кве и начинио име за њу 3 ) — а зна се где је граница букве (од јужне Иорвешке и западне обале Шведске код Готенбурга — до Калмара, и од Кенигзберга кроз Иољску — Подолску на Крим, Кавказ) и да је заједничка индојевропска реч за 'брезу'"). Изучавајући и поредећи телесне особине индојевропских парода, антрополози су са своје стране огледали да реше с етничком и топограФСку загонетку, али нису боље среће од лингвиста и историка, У свајајући поставку да су се из Азије доселили нови јевропски становници, а да је старије преиидојевропско становништво пронало у борби с овим носиоцима нове културе, антрополози су извели закључак да су се прастановници разликовали соматски од нових досељеника: они су били црне масти (кожа и коса беше црна) и брахикеФални, ови плави и долихокеФални. Потомци те старије расе беху Ибери и Ллгури, мишљаху фраицуски антрополози, Фини и Л.апонци — шведски. И даиае ове теорије имају застуниика, и Финска теорија бива често нозивана да реши питање о расама и њиховој надмоћности. Али разлнке у расама пренесоше новији Француски антрополози и у дилувиално доба, кад су биле неке четири расе. — Интересно је споменути како је у ово питање умешана била и националва осетљивост: немачки паучници стадоше твр-

Лат. таге, ир. тигг (ст. гал. *шог1 у АгетоНм, Могтј), гот. тагеј, слов. м»рнј, лит. тагез' На1'Г. Из ирадоба је и реч за веће језеро или море, дакле лат. 1асч8, ир. 1осћ, ст. ск. 1ддг.

2 ) Дат. апдигПа , лит. ипдигув, слов. рус. оугорк, в. лат. апдигз, лит. ап§18. слов. жжк (пољ. лу<42, р. ужт,), и грт. еу/гЛиг из еу/1-, дублет од 'е/,19.

3 ) Грч. архгод, лат. игзиз, ст. иид. гЈсза-, ав. агега и т. д.

4 ) Ст. иид. таЛћи- к ав. та&и, грч. 'вино', ст. нем. тсЧо, тИи , ир . тп1, слов. м(д», лит. теЛпв и т. д.

5 ) Дат. / 'адиз, грч. 'неки храст', ст. г. н. ЂиоШа, ст. сканд. 1>ос, у Фриж. Зевс ВауаСод.

6 ) Ст. г. н. ЂгггКћа, ст. слов. ср-кза, лит. 1егга.ч, ст. нрус. Ђегве, санскрт. ЂНшја, осет. 6 агзе — можда због беличасте коре названа 'сјајна', в санскр. Ђћгај — 'сијати се'.