Просветни гласник

428

ПРОСВЕТНИ ГЛАСПНК

ублажавајући кризе, предупредујући и отклањајући тегобе, делујући као копча и залога интересима. При чисто личиој управи оновремене политике, овим се средством тежило да се главне личности, од којих политика зависи, стишају, ублаже и како год за повољније суђење придобију". А Милутин се, при овоме уговору, водио политиком по којој је требало спречити да се Татари не умешају у размирицу његову са Шишманом. У, више пута поменутој, в-гаЛјг вели, на стр. 80, Јагић: „Најславнији јунаци, о којима пјева данашња јуначка пјесма .. . падају својим јунаштвима иза г. 1325." т. ј. после онога посланства Григорина. Дко би умио данас рећи, о чему се тада пјевало. Тога ми за сигурно не знамо, али се донекле можемо домишљати, да су оно биле пјесме о разним јунаштвима, можда такође о онаким кнезовима о којима много помиње дукљански љетописац". У иитање: шта су певали пратиоци Григорини — ми, као што рекосмо, не можемо залазити; али на питање: о чему се уоиште у првој четвртпни XIV века међу Србима певало — можемо да одговоримо упућивањем на један мален али драгоцен пример. Чини нам се да је та сачуваиа несмица, ио духу певања, блиска краћим бугарштицама које су мешавина лирско-епскога певања. Маретић је нарочито ударао гласом на то да нема ни песме ни трага од ње о историском догађају пре Еосова осем Велбужда. Држимо да после овога саопштења отпада и та негација и друго што је са њом у вези и што се по њој закључује.

* * * Закључак ко.ји потиче из овога прилога за расправу питања о старини српског народног невања, јасан је. Наш је одговор на то питање позитиван. У изучавању те старине имамо пред собом три слоја којн су, стојећи на земљишту историског живота народног, један другога потискивалн: доба Немањића собом је уништавало и у себе апсорбовало традицију наслеђену, а доба покосовско уништавало је поетску тековину доба Немањићког. За правилну процену живота народнога певања ваља имати на уму речи Ст. Новаковића, у Наставнику, 1892, стр. 268: ,Народно памћење није архива. У њ се не смештају сви периоди, него највише два три најближа, који најближе занимају. Они старији се под новим утисцима заборављају." А што су поред свега тога близу нашега времена допрли звуци народног певања још из XI и XIV века, доказ је за популарност предмета који су некада морали бити необично омиљени. Нисам поклоник митоФИлскога залажења у прастарину; али се ипак, стојећи на гледишту новије школе историске позајмице, искрено радујем сваком новом доказу за праву старину духовне културе „најбољег али можда баш зато најнесрећнијег народа на свету" — српскога народа.