Просветни гласник

430

ЦРОСВЕТНП ГЛАСНИК

СБвту . Истина још дуго и после тога остаје хилоцоизам основно учеве, и требало је неколико великих философских система на његовом основу да се поставе, па да се тек увиди основна погрешка његова. Цела природна Философија Грка чист је хилоцоизам, разуме се хилоцоизам, који све више и више смањује обим оне материје у свету, која је идентична са духом. Тек са појавом првих скептика јављају се први почеци идеалистичког гледипга. Протагора је први који тврди субјективитет наших осећаја, али он се још не може да уздигне до тога, да их сматра као психичне елементе, они код њега носе још материјални карактер. ГГрви у чијем се великом духу јавља велики и револуцнонарни појам свести био је Анаксагора, којп том својом основном замисли потпуно оправдава ону изреку Аристотелову о њему, да он, упоређен са својим претходницима, изгледа као трезан међу пијанима. Али ма колико да се мора признати велики и огромни корак који је учинио Анаксагора, ипак он је остао на нола пута: од тада истина готово сви грчки философи сматрају осећаје и садржаје свести као нешто субјективно, али сви они претпостављају у исто доба п могућност њихове објектнвне егзистенпије. Први који упознаје немогућност об.јективне егзистенција свесног садржаја, и први који с потпуном јасношћу долази до појма свести јесте велики основалац Новије ФилосоФије, Декарт. За Декарта се може рећи, да је својим основннм ставом о апсолутној извесности индивидуалне свести, чега је у осталом он као и сваки други револуционарни мислилац био сасма свесан, нашао Архимедову полугу, способну да свет издигне из вечног мрака, и да нам га у пуној светлости нашег сазнања прикаже. Декарт је оснивалац идеалистичког гледишта Теори.је Сазнања, у чију истинитост ми, после свију ових извођења, не можемо сумњати. Са признањем тачности идеалистичког гледишта и хилоцоизам једном за свагда ишчезава: под материјом може се од тада разумети само апсолутно несвесно биће које никоме није дато, док се под духом .може разумети само евесно биће које је себи дато. Што смо до сада показали, то је, да се појам искуства слаже потпуно са појмом онога што је у свести дато, и да се искуство које у себи не би садржавало свест као битни моменат не да замислити. Али ми још нисмо извели ансолутну и несумњиву аргументацију идеалистичког становишта: зар се не да замислити, рећи ће се, да свесни садржај, и ако је првобитно свесни садржај, може егзистирати као такав и ван свести. На то се може одговорити, да се само дотле свесни садржај може пројицирати ван свести, докле се није дошло до свести о свесности његовој, о томе, да је он садржај свести. Чим се дође до тога, свесни садржај се не може више замислити да егзистира ван свестп. јер то би значило, да он првобитно није свесан, да му је свесност тек акциденцијална, чист додатак и ништа више. У том би се случају морало замислити, да је свесност нешто засебно поред свесног садржаја,