Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

431

да је свесност један засебан реалитет, који чини, те свесни садржај бива свесним, морало би се замислити, да је то као нека врста светлости која по себи несвесни и мрачни свесни садржај осветљава кад падне на њега. Али и кад би претпоставили реалитет свесне Функције (питање о њеноме реалитету најтежи је проблем МетаФизике), ипак свесни садржај не би се могао замислити одвојен од ње: битност те Функције састојала би се $ томе, да предмете учини свесним, она се не би могла замислити без свесног садржаја, па је очевидно да се и свесни садржај обрнуто не би дао заиислитн одвојен од ње. Узме ли се пак да свесност није нпкаква реална Функција, да је момент свесности сам момент датога свесног садржаја у свесноме ја, онда. је са свим јасно да је у том случају свесни садржај апсолутно идентичан са свешћу и да се апсолутно не да замислити као несвесан. У нрвом случају наше ја био би засебан реалитет поред свесног садржаја, то би био реални носилац, реална супстанција његова (само у овом значењу има претпоставка душевне супстанције смисла, иначе је она беспредметна), у другом случају пак наше ја значило би чист Формални момент једиества свесних садржаја, значило би моменат, који чини те су свеснн садржаји свесни садржаји, на. име садржаји једнога једноставнога ја, које зна за себе као за имаоца њиховог. И у једном и у другом случају ја се не да замислити одвојено од свесног садржаја нити се свесан садржај да замислити одвојено од самог ја. И наиван човек не може замислити своје искуство без централног члана „ја", и он може знати, може искусити околину само ако је она првобитно дата његовом „ја"; али наиван човек мисли да околина може егзистирати и независно од његовог „ја" и он Долази до овога погрешнога закључка само зато, што не зна у чему лежи природа његовог ја. Наиван човек не би вам умео казати какав је то управо однос који ностаје, кад је околина дата његовом „ја": чим би он озбиљно покушао да на то питање да одговора, на мах би увидео, да је тај однос однос свесности, па би на мах и увидео, да се околина не може никако замислити без „ја", да она може егзистирати само као садржај свести. Корелација између „ја" и „околине" није дакле на становишту наивног реализма тако чврста као што је то корелација свесне Форме и свесног садржаја на становишту идеализма: околина и ја дају се н одвојено замислити, док су Форма и садржај нераздвојни. Ми имамо и други лакши и за обичне људе привидно очевиднпји пут, да докажемо основаност основне идеалистичне тезе. Да се свесни садржај не да замислити ван свесног субјекта, да се доказати и поједпначно, за сваки садржај посебице. На тај је начин лакше постепено убедити наивног човека о истинитости основног идеалистичког става. Пре свега што се тиче самих слика сећања, вољних аката и осећања, за њих и наиван човек није никад узимао, да могу егзистирати и ван његовог „ја", јер је то и за њега оно што сачињава његово „ја".