Просветни гласник

438.

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

стенција његова била сумњива. Декарт хврди, да је егзистенција нашег ја као Форме свести несумњива; али чим се призна несумњивост егзистенције садржаја свести, мора се признати несумњивост егзистенције садржаји свестп јер се Форма свести не да замислити без садржаја као корелатума њеног. А чим је егзистенција садржаја свести апсолутно несумњива, одмах је ињегова есенција, сам реални садржај његов несумњив, т. ј. апсолутно реалан. Кад есенција свесног садржаја не би бида по себи онака кака се преставља да је, онда би то значило да та есенција није реална т. ј. да егзистенција те есенције не постоји или да со изразимо мало простијим језиком, да та есенција не егзистира. а то је немогуће. Кад Кант тврди да садржаји напте свестн имају емпирични реалитет али немају трансцендентални реалитет већ трансцендентални идеалитет, он не помипгља кака се бесмислица. крије у овим по изгледу тако дубоким изразима: Кант тврди ни више ни мање до да садржаји непосредне свести егзистирају али да њихова есенција није онака кака се преставља да је, што кад се сведе на разумљиву Формулу значи ни више ни мање до да есенција која нема егзистенције егзистира, а то је бесмислица. Појам преставе или привида у онште је противречан појам, и ако се већ хоће основним логичним аксиомама да прида апсолутна вредност (а ми смо већ узгред видели да им се она никако не може одрећи), онда се такав противречан појам не сме допустити, и свако становиште теорије сазнања, које акцентира тај појам делимице или потпуно, мора се огласити за погрешно, као што је то случај са наивним реадизмом и са Кантовим тако званим трансцендентним идеализмом. Али за сва ова наша досадашња извођења о тачности принципа апсолутног реалитета непосредне свести рећи ће се можда да су духовита, али да тиме сам тај принцип није доказан већ само учпњен вероватним. Јер питаће нас, како да се објасне тако многи привиди који у нашем опажању постоје, како да се објасне тако зване чулне обмане ако су садржаји наше свести апсолутно реални ? Кад метнем штап у воду, он ми изгледа преломљен, ма да ме пипање о противноме уверава. Шта ми остаје друго на становишту наивног реализма да објасним ову против-

чем паралелним линијама, које на једној паралелној иду усупротном правцу онима на другој паралелној, добијам оптичну ил.узију двеју паралелних које нису паралелне (види Дд.). Шта ми друго на становпшту наивног реализма остаје, до да узмем, да' лшшје као опажени објекти

шшш

речност до претпоставка, да то опажање није тачно, да је оно чист привид, обмана, ја морам доћи до апсурдног тврђења, да је непосредно опажени објект обмана. Исто тако кад нацртам две паралелне линије па их пресе-