Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

439

(пошто ја на овом становишту не разликујем опажене објекте од спољних објеката) остају паралелне, само да повлачењем поиречних паралелних оне добијају изглед непаралелних. На тај начин дакле ја морам доћи до апсурдног тврђења, да опажени објекти у самом опажању мењају се па ипак остају једни, а то је бесмислица. Противуречност се врло лако решава, кад се претпостави, да опажени објекти нису сиољни објекти: у том случају ја немам никакве потребе тврдити да се илузија налази у самом опажању, непосредно опажање као такво, као свесни садржај, увек је тачно, увек онако, као што се преставља да је. Привид, обмана не постоји ни у спољнем реалном објекту као таквом, који никада не постаје сам собом предмет опажања, нити постоји у самом непосредном опажању, у самим преставама, које објект изазива, већ привид, обмана може лежати само у неконгруендији преставе са објектом, у неслагању спољнег објекта и његове унутрашње слике, унутрашњег свесног објекта. У нашем примеру паралелне линије као комплекси спољних физичких атома, који се не могу опазити у свести нашој, остају и у другом случају паралелне, само што у другом случају наша престава о њима више им не одговара, али то не значи да сама та престава као унутрашњи свесни садржај није реална, она би само у том случају била привидна, кад би опажене паралелне линије биле стварне спољне паралелне линије, али оне то нису. Еад се не би наши свесни садржаји односили на спољне објекге, који их у нама изазивају, онда ми никада не би ни дошли до иојма психичке илузије, само зато што нашим преставама одговарају спољни објекти долазимо ми до тога појма. Исто тако ми не би дошли до тога појма ни онда, када би сваком спољнем објекту одговарала увек једна иста престава, што је разуме се немогуће. Баш тај Факт што један и исти спољни објект не производи увек једну и исту проставу у нама, ми и долазимо до тога да сваку преставу која одступа од оне представе, коју обичну какав објект изазива, сматрамо као илузорну у односу на тај објект. Паралелне линије обично ће у нама изазивати преставу своје паралелности, а у описаном случају оне више ту преставу не изазивају, и ми велимо, да нас ова нова престава вара, па место да под тим варањем разумемо оно, што се на становишту једино тачном идеализма једино и може мислити, на име, да обмана не лежи у самој нрестави као Фактуму свести (јер кад би обмана лежала у самој престави као таквој, онда би чудновато било како ми у опште и знамо да опа нешто друго јесте, кад се као друго нешто преставља), јер иначе она не би била оно што је непосредно дато (јер већ по самом појму онога што је неиосредно дато то непосредно дато мора бити онако као што је дато) већ да обмана лежи само у неслагању, неконгруенцији наше преставе са реалним објектом, ми заборављајући на наше ново становиште, задржавамо се јоште на становишту наивног реализма, па за преставу као Фактум психички тврдимодаје „обмана в . Као што се види тврђење, да у пси30 *