Просветни гласник

440

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

хичким садржајима има илузије, почива исто тако на задржавању једнога иојма иа становишту идеализма, који само на становишту наивног реализма има смисла као што је то случај и са појмом преставе. На крај крајева, та су два појма идентична: јер психичка обмана може постојати само ако психички акти нису оно што се престављају да су, ако је могућа њихова представна периода, па како је ова немогућа немогућа је и она и ухсе тегза. Пошто смо тако потпуно доказали наш основни принцип апсолутног реалитета неносредне свести, ми ћемо још на једној од Фундаменталних тешкоћа идеализма показатн, како се та тешкоћа сасма лако решава кад идеализам акцептира овај основни принцип. Та тешкоћа на име лежи у постављању разлике између сна и јаве. Тешкоћа се разуме се апсолутно никако не може избећи, ако се не претпостави егзистенција спољнег света, јер се само под том претпоставком да објаснити Фактум .илтаорних" престава у нашем смислу те речи. Беркли, који одриче реалитет спољних објеката (не треба заборавити и историјска правда захтева приметити да Беркли није изрично тврдио за психичке садржаје да су илузорни, да су чисте привидне преставе, као што се то Берклију обично приписује, да би се његово становиште учинило смешнијим, али исто тако ваља ириметити, да се код њега не налази још принцип апсолутног реалитета непосредне свести, ма да многе конзеквенције Берклијеве само. се на основу овога принципа дају деФинитивно утврдити) и који тврди да у свету постоје само свесни субјекти и њихове идеје т. ј. њихови свесни садржаји, Беркли није никако у стању, да нам каже каква разлика у реалитету постоји међу преставама јаве и оних сна. На нашем становишту та се разлика да врло лако поставити. Пре свега треба утврдити, ма како парадоксно то изгледало, да сан није баш тако иреалан, као што се то обично преставља. Пре свега саме слике сна као слике, као преставе као психички садржаји нису привидни, већ исто тако реални као и психички садржаји јаве. Исто тако и само „ја" које сања сасма је реално, то је шта више оно исто „ја" које има и садржаје јаве. Тако исто и закључак тога ја у сну, да постоји спољни свет није илузоран, што јеилузорно то је само уверење тога „ја" да у својим пре- ставама нманепосредно саме реалне објекте. Тај је закључак његов још погрешнији од закључка наивног човека на јави, да пред собом има саме реалне објекте. У сну „ја" никада не може доћи до тога, да увиди како је његово наивно реалистично становиште погрешно, али и кад би рег ипрозвЉПе дошло до тога, оно би требало да савлада још другу основну илузију своје свести, на име, да ван њега нема оних спољних објеката, чије се преставе налазе у њему. Прва илузија сна лежи у непоколебљивом уверењу наивно реалистичком, друга у иденФицирању неконгруентних престава са спољним објектима: ова друга илузија могла би у сну ишчезнути, само са ишчезнућем оне прве, али она, прва илузија у сну у опште не ишчезава. На. јави пак ова