Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

441

друга плузија ишчезава, ма да она прва остаје: наивни човек кад се пробуди увиђа да је живео у једном илузорном свету објеката, па пошто он још и не сдути да су му и објектн аегове јаве само објекти његовог опажања и да се у томе ни мало не раздикују од објеката сна, сасвим је природно што он за преставе сна тврди да имају ону исту нрироду коју на јави имају слике сећања, на име да су то чисте преставе и нигата више. На становишту идеализма мора се или свима психичким садржајима придати карактер преставе, или свима карактер свесног реалитета, трећег нечег као што смо видели нема. Ако се свима психичким садржајима прида карактер апсолутног реалитета, онда се тако зване привидне преставе сна (а тако исто и слике сећања и тако зване чулне обмане) дају објаснити само под претпоставком реалитета спољних објеката: у том случају преставе сна и слике сећања они су психични садржаји, којима нису исти они спољни објекти проузроковачи који су им у нормалном стању јаве. У ствари преставе сна и нису иишта друго до слике сећања потенциране у своме интензитету до самих реалних престава произведених на јави самим спољним реалним објектима: најавислике сећања немају за узрок свој објекте спољнег света у ужем смислу (иатеријална тела која леже ван нашег тела) већ објекте спољнег света који су саставни делови нашег тела (то су кретања можданих модекила)који изазивају слике сећања постају много јачи због тога што утицаји примарних спољних агенса (спољних физичких дражи) престану, те отуда и слике сна добијају изглед реалних престава. Као што се види и преставе сна и слике сећања реални су објекти наше свести и разликују се од реалних престава јаве само тиме што не одговарају директ оним спољним објектима који изазивају саме реалне преставе јаве, док су ове преставе једини директни продукти самих спољних објеката као такових. Не постоји дакле никаква квалитативна разлика међу њима и реадним преставама као психичким садржајима, већ се та разлика састоји просто у односу њиховим на спољне објекте: док су реалне преставе јаве (н само зато оне носе назив „реалне") конгруентни преставници спољних објеката, дотле су слике сећања и сна инконгруентни преставници њихови, и у томе дежи једино њихова секундарна „привидна" природа, Тако се дакде та основна тешкоћа идеализма врло лако и несумњиво откдања, када се прими принцип апсодутног реалитета непосредне свести. иначе се она никако не да избећи; поред директних доказа тога принципа имамо овде и један индиректан, ну који ће, баш зато што је индиректан, и што се тиче једног сасма популарног проблема, баш зато на обичне умове много јаче деловати од оних првих. Тај принцип у исто доба задовољава и праве несвесне мотиве оне новије реакције наивно-реалистичне против идеализма, која је у принципу сасвим неправедна: досадашњи идеадизам са својим више мање конзеквентним тврђењем преставне дакле сасма илузорне ирироде неносредног искуства од увек је