Просветни гласник

НАУКА И ПАСТАВА

575

ЈБују. Ако се опи дигну на ирво место у уџбенику (и у опште у иредавању), то ће учепик увок имати негато одређеио и постојано пред очима, нешто око чега ће се у уму његовом поступно и стадпо груписати све нови Факти, које ће он дознавати из унутратпње историје ове или оне земље. Стари уџбеници у том односу држали су се другог система. Дижући на прво место спољну историју, оии су п унутрашњу историју излагали недовољно избегавајући саопштавања уопгатених знања и замењујући их ситним знањпма о карактеру (па и о спољнем изгледу) појединих владалаца, о њиховпм Фамилијарним односима и т. д., о разним догађајима, који су се десили у њихово време, који су по некад чисто еиизодичког или анегдотичког карактера. Сама историја земље излагала се у главном по владавинама владалаца, то су биле само поједине слике, везане међу собом само хронологијом и генеалогијом. При таквом представљању историје ученик је обраћао сву своју пажњу на то, ко је после кога н колико година владао, какав му је био карактер, гата је ои овда онда рекао („знамените изреке") и радио, а цела средина и околности дате личности и стварни резултати њене радње остајали су у мраку. „Ои је умирио самовољне великагае", а шта су у животу народа били ти великаиш, како су могли бити самовољни, како су они умирени, и т. д. — све су то така питања на која уџбеник није ни наводио ученика. У његовом уму унутрагања историја народа била је само низ владавина владалаца, који су час личили један на другога а час не, али увек различни, — а није била процес, у чијем стварању суделују одређене и постојане снаге, и који бива у извесном правцу, и у извесном реду. Унутрашња историја поједииих земаља треба да буде поглавито историја друштвеног склопа и државне организације, т. ј. историја уређења у гаироком смислу те речи, као и историја борбе између појединих другатвених снага, која је главна суштина унутрашњих политичких догађаја. Наравно с те тачке гледигата у уџбенику не мож,е бити места за историју свих народа. Осим своје отаџбине, чија се историја мора прећи потпуно подробно, ученик треба да види унутрагање везе социјалие и иолитичке историје још само неколико народа. На првом месту то треба да буду народи чија унутрагања историја представља богат развитак Форама и особити теоријски интерес. Друго, на таку особиту пажњу имају право оне државе, које играју најважнију улогу у међународним односима. Између осталога потребно је увек наиомињати ученицима да спољашњи положај, који заузима ова или она држава, зависи и од њених унутрашњих односа и, што је природно, да најмоћније државе и од пајвећега утицаја побуђују веће интересовање за њихов живот, него другостепене државе. Треће, потребно је да они народи, чији унутрашњи живот треба нарочито истицати у уџбенику, играју прву улогу и у општем развитку цивилизације. Ми ћемо сад нрећи на разматрање треће врсте Факата, из којих се састоји нормална садржина уџбеника т. ј. на појаве духовие културе, а овде