Просветни гласник

наука и настава

677

У предавању историје потрзбно је строго разликовати оно што се мора саопштити ученику од онога што он може сазнати узгред. Што више ствари буде ученик узгред сазнао из лекција, историје и историјског читања, тим ће више бити за похвалу и његов наставник и он. Али ако, имајући појма о многим и разноврсним стварима, он не уме да их веже са целином историјског процеса, то у сваком случају, н у крајњој мери, његов уџбеник није за похвалу. Мало пре сам говорио о потреби да се из уџбеника историје избаце такве ствари, које су прво терет за памћење учениково а друго сметају му да схвати оно што има најбитнији зиачај. Сад морам показати потребу да се из уџбеника избаци и све оно што је изнад појимања учениковог. Ја не кажем да у уџбенику треба да буду само такве ствари које ученици по себи могу појмити. Кад би то тако било то не би био нотребан ни наставник или посао наставников могао би бити сведен на то да слишава лекције, да би се уверио да ли је ученик, више или мање запамтио. На против ја сам мишљења да предавање историје треба да развија разумевање и да се добар уџбеник не може ни замислити без таких ствари, за које су иотребна разјашњења и то врло опширна разјашњења, као што се то ради на пр. при предавању математике или физике. Не само то, него од наставника историје треба тражити нарочито шнроко образовање, тако да он може разјашњавати најразноврсније ствари. При свем том има ствари, ко.је не могу разјаснити ни најдаровитији наставници а само због тога што за појимање тих ствари није дораегао ни најдаровитији ученик. 1Тре свега ја имам на уму узраст ученика и њихов општи развитак, али поглавито то да за појимање многих ствари треба извесна специјална спрема. И ноглавито с те тачке гледишта уџбеник историје и не може бити зборник Факата из снецијалних историја, које претпостављају нека, тако рећи, техничка (не у буквалном смислу) знања. На пример, пређашњи аутори уџбеника и наставници радо су причали о биткама таквим тоном, као да су и сами били специјалисте у војној науци, и као н да учеиици нешто знају из стратегије п тактике. Или, у неким уџбеницима нове историје налазе се карактеристике појединих школа сликарства, у којима се шарене и таки термини као што су „мекота и нежност кичице" „вештина светло-тамног", „хармоннја унутрашњег и спољашњег\ „одсуство ваздушне перспективе" итд. термини који као да су извађени из каквог било уџбеника историје уметности, који је примљен за уџбеник у школи сликарства. Не говорећи већ о томе да посао предавања историје у средњој школи није критиковати тактичне погрешке војсковођа ни оцењивати вредност кичице овог или оног уметника, — такве ствари сувише су специјалне, сувише техничке, да би их ученици могли појмнти како треба. У најбољем случају у памети ученика остаће специјални термини и звучне Фразе, које ће он узалуд