Просветни гласник

680

ПРОСВЕТНЛ ГДАСНИК

много више интересују литературом и науком. И ако су изучавање историје хришћанске религије и изучавање историје литературе свога народа одељени у средњо.ј школи у засебне наставне иредмете, опет и општој историји треба показивати појаве религиозног живота и литерарне радње народа. Шта више тим појавима треба дати угледно место у уџбеницима по њиховој важности у животу [народа а и по томе што су доступнији појимању ученика него ФилосоФИЈа и наука. Али и ту као и при саопштавању дата из историје ФИлосоФије треба имати на уму да при разматрању Факата религије или литературе треба стати на опште културну тачку гледишта, која се разликује и од богословске или вероисповедне тачке гледишта историје цркве и од специјалне литерарне тачке гледишта. Истина, ученик треба да се више мање подробно упозна са садржином религиозних веровања или литерарних производа, о којима се мора говорити у уџбенику, али сам уџбеник, мислим, не треба претрпавати непотребним стварима као што су мити, појеме и драме. II овде појединости треба оставити или наставнику иди засебној читанци. Разуме се, најзад, да и Факте религиозне или литерарне историје треба износити у тесној вези с општом историјом друштва. Најзад у област културе идеја долази и наука. Оно што је ученицима, нарочито у старијим разредима, већ познато из појединих наука, лако се може унети и у уџбеник, који ће тако давати ученицима кратке нацрте стања или развитка научних знања у разним епохама. Ни нацрти наравно да не могу бити нсторија науке, као што и помињање појединих литерарних производа или праваца не може чинити целу историју литературе, али то и не може бити смер уџбеника историје. Довољно је кад ученик запамти имена великих научењака, који су се прославили открићем великих научних истина или стварањем целих наука, и кад има општи иојам о значају тих открића у историји умног развитка или животне практике. Ту се неће набрајати тако много имена, али у сваком случају мање него имена војсковођа у другим уџбеницима. Наравно да таква историја наука треба да буде не историја заблуда него наизменичних открића истина, и да уџбеник може само да помене та открића, остављајући да их ученик позна из других извора. Од културе идеја да пређемо на социјални и политички склоп.

(НАСТАВИИЕ СЕ).