Просветни гласник

б е л в ш к е

107

видуалног или социјалпог. Човјк је свим својим бићем социјалан, политички. Така мора бити и школа и њезин циљ. Треба бити свесган, куда тежи развитак друштва, чији смо ми чланови. Гледамо у будућност. Не на какве магловите идеале, већ ради сазнања, како се друштво развија. Хоћу да знам где је моје место у томе развитку, како се ја развијам у томе друштву, које мени место црипада у њему. Социјалном студијом тај циљ добива конкретан садржај. Можемо слободно рећи, да је школа у живој узајамности с полнтиком, шта више, она је прва политична инстанца. Сва делатност Коменског и његово учешће у политнчном животу јасно казују шта је хтео постићи: школом добити оно, гито се није могло 1 добити оружјем. * Какви су назори о дечјем васнитању у Америци. — Професор универзитета у Чикагу, Роберт Г. Ингерсол , држао је јавно предавање о дечјем ваепитапу. Како овај учени и практични Амернканац мисли о дечјем васпитању, видећемо из овога кратког извода тога његова предавања. Свакоме детету, вели он, ваља добро улити у главу, да ће се једном само о себи морати брпнути. Исто тако ваља му у душу п срце усадити, да се стпди ма коме пасти на терет. Свако дете ваља убедити, да су само корисни чланови потребни друштву, а они, који живе од туђег зноја, да су друштвени неиријатељи. Свакоме детету ваља потанко разјаснити, да је сваки користан рад Богом благословен. Децу ваља навикавати на размишљање и испитивање, на делање према своме разуму, према своме искуству и искуству других. Ваља их иодстрекавати на вежбање свнју чула и свију удова. Деца не треба да губе време у у.залудном учењу. Не треба да задудниче око учења мртвих језнка, као латинског и грчког, нити око оиште исторнје, која, нарочито ако је старога века, прича потанко о догађајима, који се нису ни збили. Зар то није дангубица уливати деци у памет, када се и где догодила која од великнх битака, цада се и где родио или умро овај или онај велики владалац. У место нолитичких догађаја, ваљало би деци предавати филосоФију тих догађаја (то јест моралну поуку, која отуда проистиче). Ваљало би им предавати о напредовању и јачању народа и узроку тога, о његовој пропасти и узроцима, о њиховим погледнма на живот и свет, а нарочито о наукама и вештинама њиховим. Исто тако ваља им усађивати у душу не само оно финансијско, већ и душевно поштење тако, да нигда не крију своје иошгено мишљење. Ваља их учити искреностн и истинитости. И ако родитељи хоће да имају поштену децу, морају и сами бити поштени, истинити, искрени. Неискреност и лицемерство прелази с родигеља на потомство. Родитељи, који друкчије мисле, а друкчије раде и говоре, не могу очекнвати, да ће боље чинити и деца њихова. У школи не би деци требало ништа предавати, што наставник потпуно и сам не зна. 0 стварпма, које се оснивају на голпм претпоставкама, не треба у школн говорити као о стварима на поузданој основи. Дете ваља упућивати на испитивање, а никако га не треба навикавати на безразложно веровање. Боље је и сувпше скептицизма, него и сувише слепе вере. Децу, дакле, треба учити да је њихово и право и дужност размишљати о себи, доћи до сазнања и разумевања. Истинско је васпитање нада у будућности. Развнтак мозга, цивилизација срца одгони са света злочин н невољу. Школа је једини величанствени храм а наука једини моћни искупитељ