Просветни гласник

РАДЊА Г.1АВН0ГА ПРОСВЕТНОГА САВЕТЛ

9

упућен био иравце на ову књигу „Франдуских речи" чим бп му се указала потреба да тражи ортографију имена које вароши, реке и др. Међутим, ту потребу нп ова књига сад не може задовољити. Требало је, дакле, да Г. Стевовић ову групу речи (одељак 60) задржи. Што је остало из књиге изоставио, не треба му много замерити. Г. Стевовић је и иначе гдешто мењао у књизи, не само у погледу иа обим и садржај. Гдегде је фразе мењао, обично оне које је сматрао да му треба посрбљавати. Тако н. пр. фразу: „аих егтгопв <1е Рапв" променио је у „аих ешагопз (1е Ве^гаЛе" (стр. 18). Код нас је често овакво посрбљавање у уџбенидима за француски језик, али ја држим да му ту нема места. Сем тога што имена наших вароши изгледају врло пезгодно у француском тексту (написана овако од прилике: Сћаћа^, Тсћа^сћак итд.), ни из других разлога не треба њима замењивати имена францусва географска. Кад ђак учи Франдуски, он на првом месту треба да научи Француска географска имена, па тек онда српска. У књнзи из које он учи француски, сасвим је на свом месту фраза: „аих епУ1Г0П8 Ле Рапв" и не треба је ничим другим замењивати. За случај Г. Стевовића не треба много замсритн, јер прво тако патриотски прекројених фраза нема маого; а после, прекрајање је то врло често дошло да замени име немачке вароши или реке а не француске, јер је и сам Мајрер следовао истом утицају патриотиз.ча којем и наши школски ппсци следују. При превођењу фраза и речи на српски, Г. Стевовић је свуда био пажљнв и тачан. Понегде је израз недовољан, није онај прави еквиваленат који ■одговара француској речи; н. пр. „соипг а 1ои1:ез јатћез", „трчати брзо" м. „трчати из све снаге" (стр. 39). На једном месту држим да је превод нетачан; то је (на стр. 24) код израза „ћиН; јоигв", „фмпге јоигз" који су преведени са „осам дана", „петнаест дана", како одиста буквално значе, алп како се не смеју преводитп, пошго ови бројеви код Франдуза означавају оае јединице времена које ми недељама обележавамо. Требало је превести: „недеља дана", „две недеље". На једном месту учињена је очевидна и врло опростива омашка. То је на стр. 47, код фразе: „топзЈеиг, таДате п' ез1 јоаз У1зЊ1е" која је преведена са: „могу ли говорити са господином, с госпођом?" При преводу речи, Г. Стевовић је, као обавешгени лексикограф, употребљавао и неке изразе које лексикографи често узимају за превод речи, али који у оваквој књизп изгледају чудни и ие много умесни. Тако је реч ИгоГг преведена речју „шкрабија" (стр. 7), 1е Игар са „нлахта" (стр. 7), 1а парре са „столњак, трпежњак" (стр. 9), 1е рЈаЛ са „каленица, бљуда" (стр. 9), 1а сгауаГе са „шецут. замка" (стр. 13), птд. Вероватно да су сви ови изрази народни, али ми њихова употреба у овој књизи не изгледа да има места. Срећом, поред тих речи налазе се, уз Француске, и оне којима се те француске обично преводе: иоред Игогг стоји „фиока", поред дгар, чоха итд. При штамиању своје књиге, Г. Стевовић се удалио од оригинала, на своју штету донекле. Мајрер је, наиме, сваки одељак речи разликовао у трн класе: најобичније, обичне и ређе; и према томе је сваку од тих класа разликовао самим начином штампања или врстом слова. Г. Стевовић је исту разлику штампања задржао, али је јако помешао класе речи. Многе речи које је Мајрер означио као обичне, Г. Стевовић је означио као најобичније, и обратно; примера за то има нуно. У томе му није ишло увек срећно за руком да коју случајну Мајрерову погрешку те врсте исправи. Али је Г. Стевовић и друге разлике, а не само разлику по честоћи употребе, хтео да дстакне, и за то употребно исти начин нстицања словима који и за ону прву,