Просветни гласник

12

Н^ОСВЕТНИ ГЛАСННК

жудно" ; те ствари у заградама врло су карактеристичне), а Сулејман: и ох, злато! (уздане). Или овај пример. Наш јунак каже: „Ја ћу и позлатити, честити везиру", а Сулејман п Ђаја заједно: „Хела, море, хела! (очи им се засветле и жудно гледајуЈ Колика наивност! Г. Цветић мисли да чим ко воли злато, да мора одмах засветлиги очима, асудно ногледати, дубоко уздисати, чим му се помене што о злату, ма каква прилика била, ма он био пред својима или пред противницима, ма чак бпо обвезан да прикрива своје осећаје. Г. Цвегић пије видео да Турци ма колико волели новац, ипак могу бити толико обичне иамети да своје осећаЈе не испоље. Он од њих није начинио обичне људе: тако упрошћених карактера који ништа друго нису него персониФиковане апстракције порока или врлина нигде нема, сем у нашим врло слабим родољубивим драмама. Узмимо другу слику, „Пред Стамбол-капијом". Ова слика поред поменуте мане, наиме наивног сликања карактера, има још једну, а та је да је аејасна, драмски пејасна. Тек кад се два пут врло пажљиво прочнта, може се погодити да је у тој слици изнесено како је Сулејман оно исто робље за које је добио откуп, поубијао, натакао на колац и уморио. Мрак је, на Стамбол-капијн чека Димигрије (не зна се који), очекује нашег јунака да дође, „из даљине чују се дубоки уздаси, јауци и заиомагање, али мора бити веома озбиљно, тужно и умерено и сад долази јунак и, у разговору с Димитријем, чује то и онда говори овако: „Тај јаук и ти уздаси продиру у срце, цепају га, а крв ми се мрзне...; још чујем речи, још ми зује у слуху (какав је то израз: „зује у слуху?"); „не то нису сузе, то је моја крв која је проврела па очи..." итд. По том неодређеном говору треба позвати шта је Сулејман учинио с робљем. Димитрије о том не каже ништа, а наш јунак само једном речју помене да га иеки Турчпи слага. Је ли тај Турчин Сулејман или који други, није речено, може се само иогађати. Слика је нејасна одиста. Али по овоме што сио навели може се видети и цртање каракгера, и стил. У овим речима које смо навели а све такве наш драмски јунак говори, види се јасно да Г. Цветић кад дође до које иоле драмске ситуације, не може да да више него једно конвенционално сликање карактера, један емФатпчан и неприродан стил, једну реторику обичне мелодраме. Узмимо још једну слику, „Борбу душе" како је Г. Цветић зове, ону у којој је разговор нашег драмског јунака са својом матером. Ту је требало представити борбу, душевну борбу нашег драмског јунака хоће ли иовести устанак или не. Мати га соколи, храбри, хтела би да се он одиста реши на уотанак. Да карактерише ту борбу, то стање у којем се налазп његов драмски јунак, Г. Цветић је улотребио овај разговор: ,Милош. Ој Љубице. „Љубица. Ој господару. „Милош. Донеси ми часком оне преиеченице. Ђ Љубица. Ево, ево. „Ђишња. Зар тп сине ракију ? Ти који је мећеш на усне (чаша се меће иа усне, а не оно што је у чаши, ако ми је дозвољена и ова примедба) само о слави?... Итд." Овакво карактерисање душевне борбе сценом с ракијом, одавна је познато у нас из многих наших приповедака из сеоског жпвота, и могло је у први мах изгледати оригивално и локално наше, али је данас постало једна врло обична процедура и могло је изостати овде. Али што сам, у овој слици, нарочито хтео да истакнем, то је карактер матере Вншње. Она је имала да