Просветни гласник

радња главног просветног савета

129

стављен је доста добро, ма да би се и у њему могле пожелети многе јасније и боље стилизоване одредбе. Код Гајстбека је такође разрађен одељак топографије пеба. У то је унесено више материјала п са више научнога такта, али на начин скроз догматички. Кратко изражавање свуда је у овој књизи била главна ствар, само је та краткоћа на много места дошла ва рачун јасноће у самој садржини. Ма да су поједини ставови уређепи чисто систематски и сувише хладно — тако да се изразим — ипак је чланак о Сунчевом и Месечевом помрачавању (§ 26, стр. 52) израђен много боље него ли код Андрића, а обрађена је добро и сама Фпзпчка прпрода Месечева, о чему код Аидрића нема ни говора. Исто је тако доста добро обрађен и одељак о планетама: §27 (планетарна система), § 28 (Кеплерови закони) и § 29 (планетски систем Сунчев). Ту се може замерити, што се у „планетски систем" урачунавају комете, метеорити и збдијачна светлост, а то нису чланови планетског система, већ су то независни чланови Сунчевог система, како у погледу путања, тако и у погледу саме природе њихове. Израз „метеорити" погрешно је узет у место „метеора". Приликом разговора о Сунчевом кретању (§ 30, стр. 63) није речено код Гајстбека, у ком се смислу Сунде окреће око своје осе, а међутим чак је речено, како се оно транслаторно креће „у васиони око једног заједннчког тежишта свију небесних тела." То није истина. Пре свега, такво би кретање Сунчево морало бити по некој затвореној кривој линији (елипси!). За данас, такво је кретање Сунчево сасвим непознато; међу тим говори се једино о праволиниском кретању његовом. Друго, такво заједничко тежиште око кога би се и Сунце окретало за сада није чак ни хипотеза — толико је далеко од истине. Остали матерпјал нобројан је доста добро и то непрестано онако „суво п хладно" без довољног објашњења, а са сувише скрупулозном краткоћом. Оно што је у „додатку" (стр. 74) унесено за календар, није толико нетачпо; али је само незгода у томе, што ту ипак није речено о календару оно што треба да буде речено у ручној ђачкој књизи. Хришћанско-црквени календар ограничио се махом на набрајању непокретних и покретних празника, а од календарских знакова поменути су само: месечев круг, златан број, епакт, сунчев круг и недељно слово, али то без икаквог објашњења и без наговештаја употребе, а без тога је готово са свим излишно оно голо набрајање. Код Гајстбека је речено више но код Андрића о облику Месечеве нутање, о планетарној системи Птоломејевој, египатској и Тихоновој, за тим о Кеплеровим законима и Сунчевом систему. То исто важи и за Сунчеву густину, тежу, кретање, количину Сунчеве топлоте, температуре и Физичку природу ит.д. Код Андрића постоји засебан одељак о географској карти (стр 35). Тога одељка нема код Гајстбека. Пошто се у географији једнако има посла с картама, свакако је добро проговорнти и о љима што год. То је у овој књизи изведено доста добро. Могло би се само питати, да ли и оно елемеитарно знање о географској карти збнља улази у програм чистог математнчког земљописа. У томе одељку, код чланка о мерењу висина (чл. 44, стр. 44) неправедно се барометру одричу тачни резултати при мерењу висина, што може бити истина само онда, када се са барометром рђаво ради. Ако је барометар Фортенов и кад се ради строго по пропису, могу се добити тачпи резултати. Горња замерка могла би важити једино за анероиде, а нарочито просветни^гласник , II. књ., 2 св., 1902. 9