Просветни гласник

172

ПГОСВЕТНИ ГЛАСНИК

они, који шкодске ирилике у појединим крајевима не представљају као ружне. Али је било крајева, говорило се даље, у којима су школске прилпке биле неповољне, па се намерно није хтело да и то објављује у службеном листу. Еако би се у овом случају мислило о напредовању народнога школовања! А већ, сумње нема, министарство је просвете чинило што се могло, да народно просвећивање све више и боље напредује. Не може се порицати да учитељи нису имали донекле и право, јер је ван сумње да су доиста школске прилике у понеким местима биле доста тешке, и да су зато многи учитељи трпели повеће невоље. Кад су крајем школске године школски надзорници обилазили ове учитеље, чесго пута нису могли да верују кад им казиваху да не могу да одговоре у свему својим пдеменитим дужностима због разних сметња, које коче њпхов рад у школи и за школу. Зато су учитељи и отпочели најозбиљније радити да се уведе стадни школски надзор. Може се мислити како је морало болети одушевљене људе за добро народне нросвете, какви су махом наши народни учитељи, што су пређе били остављени, тако рећи, сами себи. Стални надзорници одржавају сада целе школске године најтешње везе са школом и учитељем ; они уочавају све незгоде и сметње, које сметају напредовању народне просвете. Само помоћу сталног школског надзора могу се упознати у довољној мери школске прилике и отклонити од школе све што смета правилнијем раду. Кад је уведен стални надзор, министарство је тражило од школских надзорника не само годишње већ и тромесечне извештаје, да би се знало кретање народнога школовања, тако рећи, сваког тренутка, па да оно помогне свуда, где помоћ школских надзорника не би била довољна. У службеном листу министарства просвете објављивани су понеки извештаји, тромесечни и годишњи, сталних школских надзорника, али ниједне школске године нису објављени сви. На тај начин шири круг читалаца Просветног Гласника, па ни непосредни радници на народном просвећивању, учитељи и школски надзорници, нису могли да се боље упознаду са народним школама у целој земљи. Не може се рећи да су се и од 1898. г. штамиали само „лепши" извештаји. и да се остало при старој пракси у овом погледу. На против за понеке, који су објављени, с пуно права могу рећи да су изнели верну слику школских прилика у извесним окрузима, јер им није била сврха да прикрију штогод; они су били потпуно истинити а нимало „лепи." Па ипак и ово није било довољно. По мом уверењу треба крајем сваке школске године изнети укупну слику нашег народног школовања, како би заинтересовани грађани у нашој малој земљи — а заинтересовани морају бити сви — могли знати: какво нам је школовање народне омладине; какве су ирилике у којима живе и раде наши народни учитељи ; шта све раде они и како .раде; на послетку да ли се рентирају