Просветни гласник

358

просветни гласник

ченнце може иоиовитн и у другој речеиици, имамо иримера у латинском језику. на пр. Ну§1п. 145 а4 Јапо сое^Н еат, и<; зе т таге ргаесЈрИаге!;, ^иос! таге Јошит ез! арре11а(,ит (управо диод, гпаге ? одговор : Јопшт €84 арре11а4ит (зс. таге). Као што се види по редативној реченици, која је првобитно била упитна и самостална, речн се могу и понављати, а казади смо да се и у нашем примеру : „Ја сам члан друштва ОбилиК" номинатив ОоилиК осећа и као релатпвна реченица, јер се и релативном реченпцом може заменити. Ма које друго објашњење тога номинатива не казује нам његову природу, а објашњење г. реценсента синтактички не казује ништа. Што г. реценсент за израз „друштва. ОбилиЛ" вели да је сложена реч, и ако још није права сложеница, то је само констатовање Факта, а констатовати неки Факат не значи и објаснити тај Факат и показати му узрок, а још мање се на тај начин може порећи чије мишљење. То је каокад би ко за предмет неки н. пр. за камен, биљка и т. д. рекао: то је камен, или то је биљка и т. д. За чудо ми је да г. реценсент није и овде прибегао номинативу као једној врсти цитата, већ сложеници. Али како су сложенице, као што је већ казано, синтактички комплекси речи, који су постали из реченичних делова, то се и о тим дедовима може синтактички говорити. Посде лричања г. реценсента да је израз друштва в Обилић' сдожена реч, ја о номинативу ОбилиА тодико исто знам, као да није ништа речено, а г. реценсент синтактички нам није ништа рекао. С тога остајем при том-да тај номинатив није ништа друго него остатак првобитне паратактичне реченице и то предикат, који је померениувучен у прву реченицу, кад се изгубио осећај да је то предикат првобитно самостадне реченице, као што је већ и напред показано. Затим каже г. реценсент: „На посдетку да споменем и то, да у реченнцама као „младић стојећи ондје, досади му се чекати" имамо контаминацију двеју различних конструкција, које су у исто време биле у свести говорниковој, на пр.: „мдадић, стојећи ондје, не хтједе више чекати" и „младићу се, стојећи ондје, досади чекати". Г. Л.укић пак находи и овде „апсодутни номинатив" само, у овом сдучају, од глагодских 1 прилога. Али, питам ја, зар се може говорити о апсолутној конструкцији неароменљивих речи; зар оне могу бити по својој Форми, и неапсодутно употребљене ?" Види се да је г. реценсент овдебуквално схватио назив „апсолутни номпнатив". Да није требало тако схватити тај назив, види се и по том, што је на страни 156.-157. речено ово: „Овакав се апсолутни или самостални номинатив логички односи на субјекат скраћене реченице, а граматички на субјекат главне реченице", а то значи да је тај номинатив уплетен у реченичну конструкцију, а назив „апсолутни" дан му је само стога, што глаголски прилог у том случају нема арема себи у главној реченици номинатив (који по правиду треба да стоји у гдавној