Просветни гласник

НАУКА 11 НАСТАВА

319

Биљној физиологији храњења задатак је да испита: које су материје потребне биљци као храна, на који начин их узимље нз средине у којој живи, како их проноси до места прераде, како их нрерађује и, најпосле, како их прерађене троши. Због оскудице у времену није ми могуће да вам изложим све ово, с тога ћу се задржатн само на првим трима деловима. Напомиаем одмах, да ће се све, што се каже, односити само на потпуно самостадне, зелене биљке, биљке са моћи асимилације а не и биљне паразите и сапроФите. * На прво и најважније питаае: које су материје потребне биљци као храна ?, одговорио је први славнн немачки хемичар Л.ибиг, године 1846., премда је и пре њега било озбиљних покушаја да се оно реши. Масом извршених квалитативних и квантитативних хемијских анализа на разноликим биљкама, у циљу дознавања хемијског састава њихова тела, он је утврдио : 1. да има једанаест елемената, заједничких за све биљке, а сем тога, да се у свакој биљци налази још по један или више елемената, који се могу, али се не морају налазити и у другим биљкама, и 2. да се елементи у биљкама не појављују као такви, већ само у разнолико комбинованим једињењима. Из првих 11 елемената, који су општи за све биљке, у главноме је састављено тело њихово; како је сваки од њих такав саставни део биљне грађе, без којега се не може бити, називљу се битним елементима. Сви други елементи, којих може бити и не бити, називљу се саоредним елементима. Бнтни су елементи: водоник, хлор, кисеоник, сумпор, фосфор , азот, угљеник, калијум или натријум, магнезијум, калцијум и гвожђе. а као споредни појављују се најчешће: силицијум, бром, јод и други. Очевидно је, да је на овај начин, решењем питања о саставу биљна тела, решено у исги мах и питање, чиме се биљке хране и који су битни а који споредни састојци те хране. На друго, следеће питање, да ли се ови елементи уносе у биљке као такви или не, лако је одговорити имајући на уму њихове особнне и најелементарнија, сваком доступна знања о условима успевања ма које биљке. Еако се из хемије зна, да се највећи број битних елемената не налази у природи слободан и да се многи не растварају у води, која је неопходно потребна свакој биљци, а .да опет други, баш и кад би се налазили слободни, образују са водом таква једињења, која би, доласком у додир са ма којим биљним делом, били за њега, па можда и за целу биљку смртоносни, јасно је, да се они као такви не могу унети у биљку. Не улазећи у даље, чисто логично, претресање питања: кад већ биљка не узимље своју храну из средине, у којој вегетира, у облику елемената, онда који је то други облик, у коме би се ваљали појављи-