Просветни гласник

наука и настава

335

нове, који су смерали иа освојење АФрике и Италије. Ади у истом моменту, када су задобивене бнле симиатије Запада, изгубљене су биле симпатије Истока. Египат и Сирија, државни делови у којима је потпуно овладао монофизитизам, одбише се од државне цркве. Невероватно је, колико је цор уложио труда, да морално освоји ове важне провинције; нама је чисто жао када видимо ове напоре владе да пзврши задаћу, што је немогуће постићи, Ако јој је пошло за руком да свакојаким уступцима, који су кад и кад умањавали њен морални углед, придобије Запад за себе, то се источне земље одмах цепале од државне целине. Ако је влада овима опет изашла на сусрет, то је незадовољан Запад проклињао јеретичку науку. Јсдном речју, то бегае посао Данаида. Оне, који су се оцепили, ваљало је придобити било суровим било пријатељским путем, било изгнанством и денортацијом, било разговорима о вери и одлнковањем. Најпосле, након дугих припрема, усудио се цар да 102 године после Халкидона сазове опет духовни нарламенат. Требало је осудити три главе, толико славне и толико већ знане свакоме. Наравно, да је пре тога изашао царски едикт, а пристанак патријарха добивен је разннм насилним средствима. Закључци халкидонски беху одбачени, а у нсто време частан положај синода свечано санкционисан. Јустинијан се надаше, да ће овим последњим ортодоксне окупљене око себе држати, а оним првим да ће оне, који се оцепили, за се придобити. Све ово требао је да нотврди свечано васељенски сабор. Но читава ова радња свршила се са таким Фијаском, какав влада још није никада доживела у својој црквеној иолитици. Староверци се нису могли задобити, а у Африци и северној Италији мпоге опћине и епископи иступише из црквене заједннце. У тадањем спору учврстило се у АФрици за Исток потпуно ново схватање одношаја државе према цркви. Изгледаше као да су потпуно изумрле и заборављене идеје Атанасија п Хозија из Кордове добиле "нова живота. Ове мисли заступаше латпнски епископ Факундус из Хермијане у своме спису „о одбрани три главе", поднесеном цару. У том спису дели он са нечувеном одлучношћу духовне ствари од светских. Не цар, него свећеницн имају права да владају у цркви. Факундус говори отворено и смело. Он се горко тужи на слабост патријараха наспрам „царске воље." Менас Цариградски (патријарх), оклевао је испрва да се иокори заповести да да свој прпстанак, а доцније јо изречно нротествовао, да се овакво ноступање противн халкидонском сабору. Но када је напокон дао свој пристанак, изјавио је да је само тако пристао, што му је обећано, да ће свој потпис добити натраг, ако Римски епископ не би гласао. Зоило Александријски, када је дознао да је Римски епископ отишао, отправио је посланство у Сицилију, тужећи се, да је био присиљен да иотврди осуду три главе. ЈеФрем Антиохијски ие хтеде испрва дати свој пристанак, али кад му се попретило да ће бити зба-