Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

337

само за прост народ, па не само и за више сталеже, него и за краљеве важи заповест, да се имају покоравати старешинама цркве христове и доиустити, да се њпхове душе имају руководити свећеншџша, ако код н>их име Христово није само празна реч." Са опорим речима упозорава он даље политичку власт, да се не меша у послове, који не снадају у њен делокруг: „Бољеје да се човек држи оних граеица, које су му нрописане. Ко њих прекорачи може многе да упропасти, а никоме да не користи .... Још никада нисмо чули да из радионице ткача одјекују ударцп од наковња, нити смо опде икада угледали да се ватра потпирује меховима. Још никада нисмо опазили, да обућар рачуна какав размер ширине једне грађевине одговара њеној дужини и каква висина треба да прпстаје за обоје. Са.мо они разумевају добро свој занат, који су га учили код изученпх мајстора. Но божанствепи сппси презпру се; за њих нема нпти школа нити учитеља и ко опет ништа од тога нпје учпо, држи да има права судити о њпма као стручњак. Како се ствари царске палате не поднашају на решавање цркви, зашто онда цар црквене ствари упућује двору да се онде решавају?" Ј ) Нека необична свежина провејава речи овога Африканца. Сличне мисли чују се п доцније, али само још јасније исказане. Наравно да оне за овај мах нису имале никаква угицаја. Јустинијан је и даље гледао да усиостави јединетво цркве, било затварањем, било нзгнанством. Баш некако пред своју смрт објавио је сасма јеретичкн едикт, но тада је већ и трпељивим оријеиталцима било доста. У збацивању непокорних епископа затече га и смрт. Њега удари кап, а црква и дрзкава одахнуше. Наследник његов, Јустин II., ножури се, те ради умирења духова даде од себе у обичној Форми едикта ортодоксно исповедање вере, које је забрањивало препирку о личностима и снлабама 2 ). Па и његови последници покушаваху да помирљпво утичу на распаљене духове. Али Грцима забранити диспут у духовним питањима, нначило је одузети им вољу на живот, а ове забране, пначе корисне, беху од толико мањег утецаја, што су и сами цареви често страсно водили полемику у тим питањима 3 ). Но ипак је сада бар јасно била обележена црквена политика, пошто се од тада почело ићи са старим Римом руку под руку. Од упадаја .Љшгобарда у Италију потребна је била наклоност старога Рима више него икада. (НАСТАВИЂЕ СЕ)

1 ) на спом. м. XII. 4. 2 ) тои 8г Ломбу џг]8$га профас^оцегог лтр! жрооитта тј оуЛЛа^ад ^уоџа/еТг. Еиа^г. V, 4. 3 ) »Владаоди у Византији мање више већ од Константина беху страсно одани теологисању.« Нег§епгб(;ћег, РћоМиз II. 309.