Просветни гласник

НАУКА П НАСТАВА

489'

раствором плавог камена испуњени левак Дитрогаеова ендосмометра, јер је њезин садржај различит и гушћи од спољиог раствора, а ћелична се опна показује као опна, којом је подвезан левак ендосмометров. Непосредна последица таквих одношаја биће мешање ћеличнога садрнгаја коренових длака са хранљивим раствором, и то тако, да ће, сразмерно густинама, хранљиви раствор много јаче притидати ћеличном садржају г него овај њему 1 ). Услед тога, ћелични се садржај коренових длака непрекидно увећава, и у колико су у даном времену заступљени услови, за које смо видели раније да изазивљу брже или слаби.је мешање, у толико ће се и ћелични садржај увећавати више или мање. Али то увећавање не иде и не може ићи до бесконачности, већ само до неке извесне, за сваку ћелију стално одређене границе. Пре свега, ћелија је ограниченп иростор и зато се може њезин садржај увећавати само донде, докле ћелична опна не дође у стање највеће затегнутости, или не достигне највећи тургор, како се то каже страном речи. Кад би се прекорачила та граница, ћелична би опна прсла исто онако, као што пуца свињска бешика кад се преко мере надува. Ну тај слј ча.ј готово никад не наступа из два узрока. Први је, што разлика у густини између ћелачног садржаја и спољне хранљиве средине није никада толико велика, да би изједначавање њихово, путем ендосмозе, морало трајати необично дуго ( а у вези са тим и увећавање ћеличног садржаја); обично су разлике приближно толике, да би ћелије, кад би се извршило потпуно мешање, достигле највећи тургор. Други и најважнији узрок, са којега се не би могао одржати ни највећи тургор, јесте, што се суседна ћелија коренове длаке понаша према њој онда, кад је ћелични садржај њезин постао ређи и већи услед придоласка извесне количине храиљива раствора, исго онако, као што се је она раније понашала према самом раствору (т.ј.,- као раствор у левку према. спољној средини у Дитрошеову ендосмометру). Према томе, у колико се јаче ћелични садржај коренове длаке увећава, ендосмотичним нутем, придоласком извесних количина из хранљива раствора, у толико ће он, тим истим путем, одавати више суседној ћелији известан свој део. Свако увећавање ћеличнога садржаја суседне ћелије правиће га ређим од садржаја оних ћелија, које се налазе иза ње, и она ће им, опет ендосмотичним иутем, предавати известан део, и т. д. Ето, благодарећи ендосмози, нама је сад јасно не само на који начин улази хранљиви раствор у коренове длаке, већ како се и даље, преко њих, проноси са ћелије на ћелију. То предавање хранљива раствора једне ћелије другој ишло би кроз све ћелије једне биљке све дотле, док со њихови ћелнчни садржаји !) Ћелични садржај, нарочито ћелични сок, не продире никад на поље онолико колико би требао по законима ендосмозе, с тога, што је особина протоилазме, чији је један део готово увек нршшјен уз ћелинну опну (примордијални слој) у виду тањег или дебљег слоја, да пропушта воду и растворене соли кад долазе с поља, а не и онда, кад хоће на поље.