Просветни гласник

494

ПРОСВЕТНП Г.1АСПИК

уске Јгслије, са оцнама прилично дебелнм и пуним разноликих, јасно видљивих пора, које су обично загаћене једном и сувише танком опницом. Сем тога, њихове опне имају често и онаква задебљања, као што их имају и праве трахеје. Јасности ради да поменем, да ни трахеје ни трахеиди нису у дрвету потпуно издвојени за се, као иарочити делови, већ су помешани са осталим непоменутим деловима, а каткада и међу собом. Разгледамо ли делове на једној вишегодшпњој грани врбиној, наћн ћемо у главноме исте делове, с том само разликом, што је слој лике нешто дебљи, а дрво много моћније развијено. У таквом дрвету моћи ћемо јасно разликовати два дела: спољни део је мекши, бељи и у свему једнак са дрветом овогодишње гране, и то је бељ или бакуља, а унуграшњи је тврђи и угаситије боје, а познат је под именом једраца. Једрац се по својој, микроскопски уочљивој грађи разликује од беља у главном тиме, што су му трахеје на многим местима потпуно загаћене, са чега више не личе на онакве цеви, какве видесмо да су трахеје бељове. Услед тога, једрац има искључиво механички задатак, да да биљци чврстину, а само бељ обавља онај посао, о којему ће бити речи мало после. II у младом и у старом дрвету свега дрвећа виђају се, на попречном пресеку, неке тање или дебље црте, које иду иочев од сржи ка кори, слично току полупречника у једном кругу. То су сржни траци. За разгледање склопа зељастих биљака, узећемо као представника кукуту (Сопшт таси1а1ит). Паасљивим разгледањем, можемо на њезину стаблу разликовати ове делове: с поља танку, провидну онницу (егшдермис), која омотава цело стабло, затим један јако развијени зелени слој (паренхим), кроз који се, уздуж, провлаче неки тањи или дебљи кончићи, и најносле, средину стабла заузима шупљина цевастога или цилиндричног облика (испреграђивана на чворовима), на чијим се дуваровима примећују заостаци онакве масе, каква вндесмо да је срж код врбе, по чему и закључујемо, да ова шупљина одговара сржи, које је у младости збиља и било ту, па је доцније ишчезла и створила ову шупљину. Ако упоредимо овај склоп са оним, што га видесмо код врбе, налазимо да је битна разлика између њих у томе, што у кукути не нађосмо нигде слојеве лике и дрвета. Истина је, да у њој нема тих делова у онаквом облику, као што се виђа код врбе, али их опет има. Посмотримо изближе оне кончиће, за које мало час рекосмо више узгред, да се провлаче кроз моћни, зелени слој. Кад прекинемо кукуту, ти кончићи стрче на једном од прекинутих крајева деловима, извученим из другога краја, и на тај их начин најлакше добијамо саме за се. Пажљивим радом, помоћу ножића, можемо их добити још у дужим облицима, а ако се баш нарочито потрудимо, можемо их ослободити и целом дужином. Ових кончића има доста у стаблу кукутину, протежу се беспрекидно кроз цело стабло, слично трахејама код дрвећа, а поређани су у наокруг свуда око сржи. Сваки се од њих називље фибровазални сноииЛ, а сви скупа чине систем Фибро-