Просветни гласник

496

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

граница својега пута креће искључиво њима 1 ). Да се сирова храна одиста креће само кроз дрво, односно дрвенасти део Фибровазалних снопића т можемо се лако уверити простим опитом на којој дрвенастој биљци. Еад. нпр. на стаблу бзовину или врбину скинемо у пролеће. испод места одакле отпочиње гранање, један пошири прстен коре, па посматрамо извршене промене на крају јесени (лишће или гране, које би се за то време образовале нспод обељена места, треба кидати чим се појаве), видећемо, да је део стабла изнад прстена постао дебљи од онога испод прстена, а да се овај за све то време није променио ни мало. Ово јасно показује: 1. да се је горњи део хранио, а доњи не; 2. да су се само на горњем делу налазили они органи, који су прерађивали сирову храну, јер и биљке, као човек и животиње, нарашћују само иод обиљем прерађене хране, и 3. да се донашана сирова храна ироносила само кроз дрво, јер је кора на обељеном месту прекинута, а срж је није могла проносити услед нарочитих својих особина. У исто време, овај нам опит показује, да се прерађена храна не проноси ни кроз дрво ни кроз срж, јер кад би то би.њ, морао би и доњи део задебљати; нарочитим опитом, сличним овоме т видели бисмо, да се проношење те хране врши кроз лику. Природно нам се после овога намеће нитање: шта гони сокове да се у трахејама бесирекидно креИу у вие? Знамо нз Физике, да свако тело, остављено само себи, по законима теже пада на ниже, ка центру земљину, и кад поред тога видимо, да 'се овде сокови крећу у супротном правцу, у вис, значи да мора бити некакве силе, која их на то нагони и која по својој јачини мора бити већа од теже. Старији биљни физиолози тражили су решење овој загонеци у законима о капиларности. По њима, трахеје се равнају са капиларним цевима, а из Физике знамо, да се течност у таквим цевима пење у вис. Међу тим, такво објашњење данас је одбачено, јер се, прво, течност у кагшларним цевима може испети само до неке, далеко мање висине од оне, до које се пењу сокови у трахејама нарочито високога дрвећа, а друго, што се трахеје не могу упоредити са капиларним цевима, јер у њима има увек нешто затворених гасова, који не даду соковима да се испну ни до оне висине, до које би се, по законима о каниларности, могли испети да није њих. Ио садашњем схватању три су узрока, који нагоне сокове да се непрекидно крећу у вис. Први је овај. Пошто се ендосмозом у коренове длаке, а из њпх, преко ћелија, прикупљају у трахеје сваки час све нове количнне сокова, ') Из реченога о ендосмози, јасно је, да се хранљиви раствор уноси опакаа какав је, дакле непромењен, само у коренове длаке. Сва остала сирова храна, која се креће иочев од њих, па кроз ћелије и трахеје, није више првоЗитни хранљиви раствор, већ је састављена поглавито из љега, али у аој има и добар део ћеличнпх сокова, узетих из оних ћелија, у којима је било ендосмозе, у накнаду што им је остављена извесна количина хранљива раствора. С тога ћемо је у будуће звати или еирова храш или просто сокови.