Просветни гласник

422

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

успеха. С тога, исихомшки узевши, није без разлога оно мишљење многих школских радника, да наставу аисања треба одмах иочети на оном ма■ теријалу, који се највише уиотребљава у животу и оним средствима, којима се леио иисане и може једино изводити, дакле : иером ио хартији. Ну, да оставимо то на страну. За решење нашег питања главно је, да морамо ово разлагање узети као основицу за решење постављеног питања. Психички услов за лепо писање чине, дакле, представе црта и иисмена н комплекси мишићних осећаја руке при извршивању покрета, као п мишићних осећаја добивених услед покрета очију како лосматрањем тако и извођењеи појединнх црта и слова. Да би створили представе појединих црга и слова потребно је да имамо правилних угледа, које ћемо прво детаљно посматрати, те тако на тај начин задобити јасне представе о појединим писменима, па после покушаги и само исписивање. Питање о потреби угледа за лепо иисање је, дакле, на тај начин решено. Оно је ван сваког сиора. Али настаје друго питање: да ли ти угледи треба да су на великим картама за све ученике или на ппсанкаиа, за сваког ученика понаособ? Напред изложена психичка анализа нека нам послужи и за решење овог питања. Да би облици писмена, које ученик изводи, могли бити што вернији з г гледима, које има пред собом, потребно је да је што мање разлике међу њима и да је што је могућно мања дистанција између угледа и ученика. У противном случају не ће се поклапати мипшћпи осећаји мишића очију ири иосматрању угледа са мишићним осећајима мишића и руке и очију ири извођењу њихову и у толико ће и успех бити слабији. Угледајући се на опште угледе, којн су крупнији, него ли писмена, што их ученик пише, и који су веома удаљени од ученика, ученик врши у неку руку умањивање, као што н.пр. цртач чини, кад какву слику не прецртава у њеној правој већ умањеној величинп, а да је то већ сложенији посао, то не ће нико спорити. Према томе, моје је мишљење, да су за ученике потребни угледи на самим писанкама. Угледи пак на великпм мапама, као што их је израдио г. Малетић, били би, према томе, излишни или, у најмању руку, мање потребни од угледа за писање на самим писанкама. Осгављајући на страну ово начелно питање о овим наставнил средствима, да посмотримо пом. писанке у појединостима. При разматрању ових нисанака можемо разликовати, пре свега, две стране њихове: стручну и методску. Прва се тиче композиције линиатуре и калиграфске израде, а друга пак избора и распореда градива. Морам признати, да је калиграфска израда ових писанака у главноме добра. Поједине опаске изнео је г. проФ. Валтровић, односно г. Јоснф Ковачевић, у својим реФератима, противу којих ни ја немам ништа да приметим, те ћу се с тога, што се те стране тиче, задовољити само неколиким напоменама на крају овог реферата. Али, што се тиче методске стране ових писанака, слободан сам учинити следеће примедбе. Како г. Крњац у својин нисанкама, тако исто и г. Малетић на зидним таблицама дели градиво на два дела: I. мала слова, и II. велика слова. Први део и код једног и код другог има једнаки начии обраде и то овакав: прво су исписани елементи (па и то не сви) из којих су састављена мала слова; за тим су ти елементи повезани у слова, пазећи ири том у неколико на њихову сродност, и најпосле долазе поједиие речи. Тим је истим путем код г. Малетића изложен и други део, који обухвата велика слова. Ја налазим, да би тај пут требало изменити у толпко, што би одмах иосле елемената сродних груиа слова дошло иисање не само тих слова, веЛ и слогова и речи. На тај би се начин унела већа заинтересованост у ову наставу, јер се не би луго бавило само у писању знакова