Просветни гласник

РАДЊЛ Г.1АВН0Г ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

423

који још немају никакво значење. Везивање слова пак без икаквог значења, чега има и код г. Крњда и код г. Малетића, треба изоставити. Када такве композиције слова неће ученику позније у животу никада требати, онда не могу да разумем, зашто их и уносити у прегледе за лепо писање. Пре писања великих слова код г. Крњца (св. II.) чак је и од већ поменутог правила његовог одсгупљено, јер пре самих писмена и немамо листова за њихове елементе, нарочпто оне, који су карактеристични за велика слова. 0 каквом сравњивању великих слова са малим и извођењу великих слова на основу познавања саставних делова малих слова нема ни помена ни код једног ни код другог. У место тога г. Крњац је помешао само неке елементе великпх слова с елементима малих слова на првој страни I. свеске. Тиме је иак саио оштетио и ту страну, јер су услед тих елемената великих слова морали испасти крупније и елементи малих слова, но што су ти елементи у словима, која одмах на познијим листовима томе следују. Слова пак треба да су синтеза раније изложених елемената, а како су овде елементи крупније изведени, то је и та синтеза овде отежана неправилним прелазом с елемената на целину. Г. Крњац се разликује од г. Малетића, што је унео, иначе с истим градивом и истим редом, и „усиравпо" иисање, чега на таблицама г. Малетића нема. Да је та половина рада г. Крњчева и калигра®ски узевши без потребпе правилности и гипкости, иоменуо је г. Валтровић у свом реферату. Поред те напомене ја додајем још, да је тај део г. Крњчева рада промашио свој задатак и по томе, што је г. Крњац погрешно разумео, шта значи уеправно писање у основној школи. Г. Крњац је назив „усправно писање" идентифшсовао с називом „округло писање", те нам је за то и израдио усправно писање у облику округлог писања. Усправно се пак писање у основној школи не разликује од косог писања по оним обележјима, по којим се разликује округло иисање, већ се разликује-само по правцу осовине појединих слова. Код усправног писања је та осовина вертикална према линији, која показује нравац писања, док је код косог нагнута у десно. Других разлика у облику слова, као што је округлом писању својствени (нагао) прелаз дебелих лииија у танке код завиЈЈтака, њихово задебљавање и т д. нема. Како је ова погрешка плод погрешног разумевања, а како је г. Крњац, као што се из овога види, за прву врсту пис.ања добар калиграф, то му не би било тешко, да овај део понова изради цо овим папоменама. Поступносг у линиатури је код г. Крњца у IV. св. нагла. Тако, кад. ученик сврши III. св. и узима IV. прелази на ситније писане реченице, но што су дотле биле у III. свесци. То је добро. Али зашто тада баш, када се уводн мања величина писмена, морају да отпадну линије, које обележавајт усправни (или коси) положај слова, не могу да разумем. Пу још је чудније, што тих линија никако и нема још од прве свеске у оном делу ових свешчица, који је одређен за усправно писање. Ако је линиатура цомоћно средство за правилно образовање оног физиолошко-психичког комплекса у ученику, што га у цочетку овог реФерата описах, а који је основица лепог писања, то та линиатура може да изврши свој задатак онако исто и код уснравиог писања као и код косог. — Последњи и завршни ступањ код г. Крњца јесте писање сасвим ситно, али са хоризонталном линиатуром и то како за нравац писања тако исто и за висину слова и дужину репова њихових. Мођутим, ја бих разликовао још три степена: 1.) писање на линиатури само за правац и виспну трупа поједипих слова (без линиатуре ширег одстојања за репове); 2.) писање по лиаији, која означава само хоризонтални