Просветни гласник

462

ПРОСВВТНИ Г.1АСНИК

Школе г-ђа Маринковићке и Нетовићке удешене су у гдавном као што су и наше основне школе, али ни у којем случају нису нити могу бити боље од ових. 0 дечјим забавиштима немам ништа добро да кажем. У њима раде забавиље, које немају стручне спреме за тај посао, и, што је веома интересантно, већина су ових забавиља туђе народности. Српске мајке радије уживају, а своју децу поверавају да их ове забавиље васпитавају. Општине често дају и новчану помоћ овим забавиљама, којима дечји родитељи плаћају но неколико динара месечно на име школарине пошто су ове школиде приватна установа. У овим се забавиштима ради без икаква плана и програма. Ја сам тражио од једне забавиље програм по којем она ради, али ми га није дала, јер га и нема. Забавиље немају ни средстава за рад у забавишту, немају ни дворишта ни удобних просторија за децу. По мом мишљењу најбоље би било затворити сва ова забавишта, па у будуће допустити да их могу отварати само стручна лица, која ће радити по прописаном плану и програму, и која ће имати средстава да набаве и удобну кућу са пространим двориштем за забавиште и довољно намештаја и све друго што је потребно за рад у овоме. Новим законским пројектом о народним школама тражи се да се при овдашњој женској учитељској школи отвори нарочити одсек за стручну спрему будућих забавиља. На крају хоћу да забележим један покушај, који је предузело Министарство Просвете, да би се у Београду основало дечје забавиште, у коме би се правилно радило и које би било за децу, чији родитељи не хмогу да се посвете васпитању своје деце колико би, можда, желели и хтели. У Београду је пуно сиротних радника и радница, који су целог дана ван куће на раду, а дечица им остају код куће без њихова надзора и васпитавају се на улици. Свакој, па, дакле, и београдској оиштини једна од првих дужности треба да буде да се постара за овакву децу. У колико више успе да ова радничка деца уђу у забавиште, где ће се с планом водити над њима надзор и где ће забавиље моћи да замене њихове родитеље, у толико ће се више одужити својим грађанима, који, и ако су сиротни, ипак одговарају свима својим грађанским дужностима. И баш овога ради учињен је предлог да општина отвори забавшпте, сад у почетку бар само једно, за које има и стручна забавиља, да општина сноси све трошкове и да илаћа забавиљу. У забавиште да се примају само деца сиротних радника, који неће за то ништа плаћати. Ово би се забавиште отворило у једном крају Београда, у којем има највише радника, а доцније и у свима крајевима. Овоме примеру требало би позније да следују и све веће општине у целој земљи. Видећемо, да ли ће се овај предлог остварити и ова лепа жеља Министарства Просвете иривести у дело.