Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

033

шрвом реду послужише уобнчајеном парламентарном мајсторнјом, да неугодна питања скину са дневнога реда, изјавивши наиме, да шггање о •обиму патриархалне властн не улази у дебату: „Ми смо већ раније рекли Вашој Светости, а то сада и опет понављамо, да питање о гранидама дијадеза сада не спада овамо, пошто то питање захтева засебну расправу. Но ипак ми ћемо у овој тачки заједнички с Вама подастрти молбеницу најпобожнијем цару и како га Бог буде водио и што буде чинио ми се слажемо с тим, када се то са канонима подудара. У Богу преминули архиепископ Прокопије из Дезареје у Кападокији рекаоје: „Ми смојош рани.је, ако се Ваша Светост сећа, тврдили, да овај предмет треба нарочпте расправе, јер ми се уздамо у Божје милос-рђе, у побожност наших ■св. дарева и у молитву нашега св. господара, да, ако хоћемо у будуће да видимо државни нанредак, то онда морамо старе државне границе наше царевине раширити Божјом помоћу над свима крајевима под небссном капом. Када се то буде извело, онда ће вегово Величанство по своме нахођењу утврдити границе патријарашких столица, тако, да међу њима ради тога не ће више избијати на поврншну препирке, него ће и у овом као и у осталим питањима владати потпуни споразум" 1 ). То је дакле била утеха, упућена на никад неостварљиву будућност, или другим речима то беше учтиво одбијање. Са Грцима су срасли већ били назори, да само цар има право располагати границама духовних дијацеза у својој држави. Пошто је тако узбуђењс трајало више од 60 година, опажала се јака потреба за миром. Жене беху од увек пријатељски расположене према иконама, те је онда иојмљиво, што је енергична царица Ирина на II. Никејском сабору 787. успоставила поштовање икона. Са догматичког гледишта беше ово сјајна победа цркве а особито Рима, који је то услед својих легата баш изрично нагласио. Но у црквеноправном погледу продрле су напротив владалачке идеје царева; а то опет имађаше свога основа. Међу чиновништвом образовала се ностепено трећа група, коју бисмо најзгодније могли упоредити са рагН ро1Шдие у Француској за време Хајнриха III. и Хајнриха IV. Они остављају цркви право одлуке у питањима вере, али зато енергично пазе да у управи црквеној очувају државно врховно право надзора. То гледиште беше меродавно и за Ирину и за њене духовне и светске саветнике. Особито види се ово у једном интересном иитању. У оријенталној цркви утврдила се током времена пракса, која још и данас важи, да се висока црквена звања поиуњују само из сталежа монаха. Но за тако важно црквенополитичко звање као што беше васељенског патријарха, не беше ни најмање погодча школа и припрема монашка ћелија, где се вежбало у постовима и иодвизима. Пада у очи да су велнки патрпјарси малокашње: Тарасије, НићиФор и Фотије нре тога били ла-

Мап81 17, 488.