Просветни гласник

НАУКА И ВАСТАВА

635

Тарасије показао се као врло окретан председник. Акдију саборске опознције слаби он тиме, што хотимично развлачи читање аката. Овим средством служи се поглавито протпв монаха, који су према њему, као пређашњем лајику, прилично непријатељски расноложени. Они до душе немају нраво гласа, али смеју учествовати у дебати, те ово право злоупотребљавају преко мере. Но председник међу тим знаде с њима изаћи на крај. У тој својој одлучности иде председник који пут и сувише далеко. Предлозп, који му сс не свиде, акта, која му изгледају замашна п штетна, нросто сс и не доносе на дневни ред. Стога је и појмљиво да га ђакон ЕпнФаније у свом похвалном слову о сабору назива ексархом ове скупштине. Исто тако влада се као председник и Фотије 879. на VIII. васељенском сабору. Црква је дакле у том погледу отела од државе једиу важну нривплегију. Тадашња владајућа партија чиновништва моглаје тим лакше пустити да се опет оствари ова стара традидија црквена, што се на саборима у првом реду расправљало о питањима вере, а у те распре, по њихову мишљењу, није имала разлога да се мсша државна влада. Тако беху држава и црква склопили на основу компромиса мир, но слободњачка црквена партија нс беше задовољпа тиме. У првом реду незадовољни су били монаси, који беху доста паметни да увиде, да су они уираво нреварени. Њихов идсал, црквена слобода за коју се борили и крв проливали, вешто им је бно одузет, премда њима није ни било до тога стало колико до светих икона. Монашка странка окренула је сада оштрицу против вођа треће странке, против лајика-патријараха. Ире свега ночеше сметати гувернементалним првосвсштеницима Факциозном опозицијом, те је тако црквени мир опет био пољуљан. Говорећи о црквеном збору у Никеји 1 ), тужи се ТеоФан овако: „Црква Божја дошлаје нанокон до мира, и ако ђаво услед својих радника још никако не престаје да сејо семе злоће и раздора." Сада „пошто је целокупна црква добила натраг сеој стари украс, не доносећи никакве новнне, него утврднвши правила вере светих и смнрених отаца и нроклевпш нову .јерес и три лажна патрпјарха", сада се светитељи међусобно завадише. Нама се овом приликом пружа интересан призор, да на једној страни стоје св. Илатон и св. Теодор а на другој св. Тарасије и св. НикиФор. Св. ТеоФан, објективни историк, стоји неодлучно по средини; но због свога васнитања и свога схватања живота — он беше син високога чиновника — нагиње више патријарху. 2 ) Монаси беху нвзадовољни што је било реституисано неколико епнскопа, некада непријатељски расположеннх према иконама, те с тога

1 ) 463, 10.

2 ) Који пут га оставља стриљење, тако напр. када Теодор Студпт у борби води главну реч, тада му пребацује лажну лобожност и иуко незнање. ТеоФан 497, 30;. - 498, 19.