Просветни гласник

636

11р0свет1ш г.1аснпк

устадоше против Тарасија, пребацујући му да је према Симонистима веома попустљис. Узалуд беху сви покувдаји патријарха да се оправда. .Игуман из Студиона, Сава, отказа му сваку љубав и везу. Карактеристично је још и то, да његов блиски пријатељ а потоњи чувепи Теодор Студита није хтео сабор у Никеји да призна васеленским, јер не беше од Рима иотврђен. Године 795. отпусти цар Константин своју жену како би се оженио с неком лепом дворском дамом. Уважени игуман Платон из Сакудија п нећак му Теодор Студита изјавише Тарасију, да не могу више с њиме остати у црквеној заједници. Њих је поглавито жалостило, да он према овом новом Ироду није могао показати онаку одлучност као Јован Крститељ. И онп пођоше у изгнанство. Но 798. би Константин збачен са нрестола, а Ирина отпочне самостално да влада. Изгнаници врнуше се назад. Попустљиви игуман Јосиф , који је онај брак благословио, бп збачен, а Ирина измири иатријарха са његовим противницима, похвадивши обе стране; једну ради њене мудрости, а другу ради њезина жара. Но када се духовити и енергични али необично строги Теодор Студит стави на чело покрета, доби читава опозиција неки одређени систем. Нови патријарх НићиФор беше пре тога као и Тарасије лајик и високи чиновник. Тек што је настуиио престо, хтедоше му Платон и Теодор објавити да неће с њиме у црквену заједницу ради његова неканонична избора. Влада пак намеравала је да предузме строге мере против упорног манастира Студиона, у коме беше око 700 монаха. Но после се одустало од овога. ТеоФан пак брани избор патријарха, наиомињући: „да су и многи други од лајика подигнути били на достојанство епископа, те су се достојнима показалн овога звања Божјега свештеника."') Када је напокон 809. патријарх помиловао игумана ЈосиФа, који се покајао, тада исти они људи који су о царици Ирнни врло повољно судили, дакле више него што је заслужила, падоше у крајње огорчење. Стари игуман Платон а са њиме Теодор и његов брат Јосиф, митрополит Солунски, објавише да иступају из заједнице са државним патријархом, чије присташе подругљиво назваше „Мехијанима". Синод пак, сазван царем, отправи ове незадовољнике у изгпанство, а тиме само појача њихов утицај. Особито велике неирилике задаваше цару и иатријарху Теодор ради свога великог угледа и ради своје живе преписке, коју је и у изгнанству ревносно водио. На приговор царског тајнога писара Стевана, да се не приличи критиковати духовнога иоглавара, одговара Теодор веома отворено и са великим самопоуздањем: „Ти пишеш да се, сем верских ствари, не сме кривити духовни погла^ вар у осталима налозима господара, које он буде чинио из незнања и.ш

Ј ) ТеоФан 481, 31.