Просветни гласник

НАУКЛ Ц ПАСТАВА

639

нас наведе на дисиут са кривоверцима, док међутим памераваше да донесе сасма иротивну одлуку. Па и садањи рогент пошао је његовим трагом, када је пре три године с нама дошао у додир. Том приликом но хоћаше он сам одлуку да донесе, него је удесио да је донесе овај нли онај од наших једномкшљеника. Но нити ми, нити наш пресвет.ш првосвештеник допустисмо, да се у ове ствари меша туђин и проФанп човек, јер ту се не ради о светским и конкретннм иитањима, у којима има право суђења моћ дарска и светског суда, него је ту говор о божанским и небеским правидима вере, која су поверена само онима, којима је Бог Слово рекао: Што будете на земљи свезалп, то ће бити и на небу свезапо, а што будете на земљи разрешили, то ће бити н на небу разрешено. Па ко су ти којих се ово тиче?.... То је петоглавна владавина цркве 1 ). Они имају доноспти одлуке о божанским догмама. Цареви п кнежеви ваља да им помажу и да им помогну извести оно што је закључено, угушујући нпштавне распре. У погледу божанствених догмн ништа друго није допуштено од Бога, а ако се ипаге што деси, не ће имати ннкаква значаја."-) Према тадашњсм црквеном праву беше ■ово одбијање владара са догматичке домене нотнуно коректно, само што је оно упућено било на рђаву адресу. Цар Михаид Мутави разликовао се сасма и од свога нретходника и носЈедника, јер се уздржавао што је могуће внше од уплетања у догматичке распре. Еада је Лав Јермепац наложио поштовачима икона да се више не баве овим шггањем, иротивио се овоме Теодор исто онако, као што се некада противили типосу римски папа и св. Максим. „Је ли право, говорио је он, да се вама место Богу покоравамо? Пре нам можете одсећи језик, него што ћемо пресгатп говорити о нашој вери. Је ли то паметно и разумно да ви потпомажете да се укоренп зло, а ми да мирно седимо и трпимо? Не, ми не можемо поднети ни један часак а да доиустимо да се наша реч не чује." Наравно да влада није могла лепим начином нзаћи на крај са људима револуцчонарним и тако пуним темперамента. Док је ТеоДор тако хтео цара начинити простим Фигурантом, дотле је с друге стране безобзирно признавао Рнму његова нриматска права. Ни један од грчких црквених учитеља није са толико енергије заступао схватање, да римски примат није само нека почасна титула, него да иапа Фактично има реално право надзора над читавом црквом. У препирци царевој са патријархом тражи он одлучно од цара, да ову ствар ради коначнога решења поднесе римском епископу „на кога је васеленским сабором иренесена врховна власт" и коме припада „право одлуке у црквеним стварима" 1 ). Из затвора у Смирни велича он папу као нај-

') Патријарси. 2 ) На спом. месту II, Г29 стр. 461. 3 ) На спом. месту II, 129 стр. 462.