Просветни гласник

37*

РАДЊА Г.1АВН0Г 11Р0СВЕТН0Г САВЕТА

547

Та оно никад ннје нн постојало нити му се и данас зна, ко га је и како измислио. На 67. странн, у уцравној подели — где се набрајају окрузи у Србији — два пут је поменут београдски округ а сасвим је изостављен моравски. На 58. стр. каже: „Грб Крал>евине Србије је двоглавни орао у иолету чијих канџа су кринови." Ја ово последње не разумем. На 61. стр. стоји: „Због њихових зала, која Србима починише та четворида Јаничара, Срби их прозову дахијама ." — Зашто није писац, овде и објаснио значење речи дахија (а то је требало учинити). Онда би и сам видео, да они нису зато прозвати дахијама. На 62. стр. каже се ово: „Кад је било већ све изгубљено што је за ових 9 година крваво стечено, Кара- г Борђе искупи све главније старешине на Забрежју код реке Саве и ту се с њима договорИ да се склоне за неко време у Аустрију" итд. А слично томе тврди се и на стр. 72.: „Али кад 1813. навали велика турска војска на Србију са свих страна, 1е је покори, тада се скоро све главне војводе искуиише на Забрежју код реке Саве и договорише да пребегну у АустриЈу" итд. — Ја не знам, где је г. учитељ могао ово наћи. Нисам до сад ннгде прочитао, да јс на Забрежју било оваког општег договора и да су уодгате Кара-Ђорђе и остале српске старешине договорно прешли у Аустрију. — Јаков Ненадовић није купио топ из Немачке него из Аустрије. На стр. 66. и 67. требало је верније испричати узрок прогонству Миленка Стојковића и Петра Добрњца, јер овако илак остаје недовод.но образложено и чак неправилно нредстављено. Још је врло важно, да се каже ово. Вреди ли штогод оно сухо набрајање имена: рекама, планинама, бањама, местима итд. у појединим сливовима? Зар пе би било много боље поменути само главније од вих, па уза свако у два-трн реда казати пон<јшто што је характеристично и гато ће доиста нр само заиитересоватн ученике него им и олакшати да запамте име и да га се после могу увек сетити. Овако пак иосебии део овог Земљописа садржи масу имена, која се морају просто на памет учити (бубати), па ускоро затим оиет заборавити. —- Али не само у посебном Земљопису него и у историском делу ове књиге иалазимо примере оваког набрајања. Тако на 61. стр. каже: „Најглавнији бојеви између Срба и Турака беху на Иванковцу, Мишару, Салашу, Делиграду. Малајници, Београду, Каменици, Варварину, Аозници, Неготину и Равњу." И о тим се бојевима више нигата не каже. Најзад, кад имамо на уму, да школска књига треба да буде најбољи углед доброга српскога језпка, морамо овој књизи врло много да замеримо. У њој има мноштво неспретно исказаних реченида, много сгилистичких, граматичких и правописних погрешака и још рђаво стављених знакова интердункдије. Па поред свега тога још се слабо пазило на исправљање штампарских погрешака, тако да је ретка страна без прилично велике штампарске погрешке., Износити за све ово целокупан или већи број примера, значило би бити и сувпгае залудан. Довољно је, да наведемо главније од њих. — Тако се на 19. стр. каже: То је иредседник, а ОНИ сачињавају општину." Деца не би погодила, ко су то ОНИ, јер се у претходној реченицп ништа о њима не каже. — На тој истој страни вели: „Сви ови окрузи налазе се у земљи, која се зове Србија." Али треба знати, да наиред није било говора ни о каквим нарочитим окрузима, него о томе шта се зове округом уопште.