Просветни гласник

НАУКА И НАСТАНА

91

ако ти узроци не изгледају довољни. Не зна се да ли је то било из наивности једнога секташа, сатеоријском вредношћу једне бутаде, када је Зола казао кроз уста свога тинског романсиера: „Изучавајте човека онаквога какав је, не као метаФизичну лутку, но као физиолошког човека, одређеног средином, који ради под утицајем свих својих органа... Зар није обилна комедија све то непрестано и искључиво изучавање Ф } г нкције мозга... Мисао, мисао, ах! сто му громова! мисао је производ целога тела... 11 ми ћемо и на даље трошити наше време у беспослицама чистога разума—! Ео каж.е психолог каже издајник истине... Механизам човека закључујући укупиом сумом његових Функција — ту је Формула..." Изгледа да је Зола заборавио да се тотп.ша сума Функција људског механизма налази у свестгц не на другом месту, и да романсиер, супротно вајару и сликару, имаће увек за главан и готово једини предмет студије стањс свестн. Рећи да су рома.нсиери до сада се бавили метаФизиком и да ће се од сада бавити физиологијом, то одиста нема никаква смисла; исто тако би се дало рећи да су се до с-ада бавили тригонометријом и да ће се од сада бавити минералогијом или ботаником. Не, романсиер је увек узимао за предмет, ако не мозак, а оно бар срцс. то јест укунност људских емоција и оссћања; романсиер, хтео или не хтео, биће увек психолог; само, он може радити потпуну и непотиуну нсихологију, он може да умањи срце човечје или да га види у његовој природној величини. ББегово право поље је емоција, али, на томе пољу, он може да изабере онај род емоције који му најбоље приличи, који симпатичније осећа и снажнијс изражава. Свако има у уметности поље ко.је иајвише воли: „Обделавајмо нашу башту", говорио је Кандид; башта Золина је у низини и блатњава, посејана етазама у којој се не шета са уживањем. Међу свима емоцијама Зола има иримстну слабост према најмање високим емоцијама; то га чини иристрасиим у његовом проучавању човека и непотнуним у његовом делу. Зола хоће да стави на супрот, како сам вели, ,трбух" ,мозгу" додајмо: ,срцу"; он је у вшпе. својих дела дао ираву еиопеју, и десило се да је то епопеја „трбуха". Ми нисмо у осталом од. оних који жале због тога. Било је потребно да се напинге једна таква епопеја; али таква епоиеја не треба да се сматра за равну са стварношћу, и, ако не треба сместити човеково срце, у мозгу, исто је тако научно нетачно ограничити га на трбух. „Оно што .је евојствено истини, рекао је Иго, јесте што никада инје претерана." Свакад када се бори против једне злоунотребе, човек је наклоњен да падне у супротну злоупотребу; то је нужно у пеихологији иа- чак, општије, — у механици : једна заблуда се ноправља другом заблудом у противном смислу. Да би се остало у правој мери, онај који се оиире другоме треба да се постара да се оиире и самоме себи. Натурализам, пошто је са разлогом избегао романтнчна тумарања, треба да се данас чува сама себе.