Просветни гласник

'92

ПРОСВЕТНИ ГЛАСВШК

Има, и биће увок конвенционалног у уметности, што треба знати иримпти. Сдикар се, на нример, налазп пред два ведика проблема: дртежом и бојом : црта не постоји у стварности, боја има нианса које кичида не може да ухвати. Балзак, у .једној својој новели, показао је једнога сликара како се бори са цртежом, а Зола, у своме роману, показује нам свога сликара у очајању пред бојом, која, .још од Делакроа, мучи сликаре. Проста новела и роман садрже ту дубоку истину да геније додирује лудило чим уметник и сувише осећа несавршеност свога дела, и јогунасто хоће да га усаврпш према моделу који се не даје подражавати, не опажајући да има извесне границе када уметност постаје губљење у магли. То се дешава увек када уметност упорно хоће да •буквално репродукује стварност. Не треба хтети подражавати сувише из близа природу и целу природу, и Зола би требао да има на уму ту истину, он који има претенсију да нам представи живот потнуно онакав какав је. Може се рећи што се хоће, али је особина генија да. преображава визију ствари, да се не може рећи тренутак када то преображавање почиае. Све за њега постаје симбол, све се мења и увећава. Најмање ствари добијају особеност, чак и тривиалне се преображавају. 1 Гете је рекао: „Песник ее иоказује баш самом стварнош&у", ако је у стању да у једном обичном предмету нађе занимљиву страну. Добро схваћен реализам јесте потпуна противност ономе што би се дало назвати тривгшлизам; он се састоји у томе гато се од слика обичнога живота позајмљује сва она сила која долази од чистине и изразитости контура, али одвајајући од ње све вулгарне, досадне, а каткада и одвратне асоцијације. Прави реализам састоји се дакле у разлучавању реаднога од тривиалнога; због тога је једна страна уметности тако тешка; не тражи се ништа мање него ноезија ствари које нам каткада изгледају пајмање поетичне, просто с тога гато је навиком и употребом естетичка емоција већ поабана. Има иоезије у улици којом ја пролазим сваки дан и где сам тако рећи избројао сваки камен у калдрми, али ми је много теже да осетим њену лепоту, но лепоту какве мале талијанске или шнањолске улице, каквога кута егзотичне земље. Ваља дати свежине увелим осећајима, наћи новога у ономе што је старо као свакодневни живот, извести непредвнђено из обичнога; а једини је начин за то, ући дубоко у стварност, прећи преко површине на којој се обично заустављају нашн погледи, нодићи или подерати вео створен од збркане потке наших свакодневннх асоцијација, који нас спречава да видимо ствари онакве какве су. Тако је реалистичка уметноет много тежа но уметност која тражи

1 Да узмсмо један пример у делима самога Зола: стари кућевни сто у 1а Јоге <и тше тако је насликан да тај иамештај изгледа да живи сопственим животом, даје нено, да је душа старе куће. У Жерминалу, величанствена странида о машинама, где их видимо огромне и активне у средини рушевина.