Просветни гласник

132

ПРООВЕШИ 1'ЛДСНИК

ннје у 1. иадежу, веИ у 2., 4. (!!??), <>. али с којим иредлогом и његовим аадежем, или ако је неодређени(?) начин или при.тг, онда ее оно не може елагатк с иод.метом". Молимо г. Дукића, да нам нађе бар један примср, у коме би прироково име у 4. падежу би.ло прнвезано за подмет. Што се тиче пеодређенога начина, изглеДа, да је писац заборавио, шта је о њему казао у § 4, 3. и у § 115., где веди: „Пнфиннтив је име глаголеке радње и данас се сматра, као именица средњега рода, која има 1. и 4. иадеж". Иитање, да ли је пнфинитив првобитно датнв илн генетив или локатив глаголскога имена, нема на слагање никаква утицаја. Главно је, да се данас сматра као именица средњега рода, која има номииатив и акузатив нрема Функцијама, које у реченшш вршп. Ако се употреби у реченици као прироково име, нривезано за подмет, стоји у номинативу, слаже се дакле с нодметом у падежу. Ту се по свој ирилици- повео писац за немачким. језиком (в. ЋЧПотЉег § 100.), у коме долази инфинитив с предлогом „ги" (дакле у дативу) или без предлога (у номинативу); у првом случају не може бити говора о слагању; у српском језику инфинитив не долази с иредлогом, зато му је и слагање друкчије но у немачкоме језику. Судећи по примерима склоиљено је 3. правило (§ 6.) о слагању прирока с подметом .само за збирне именице, које иостају наставком ,ј е (и ј е) ■. Да има овога додатка „које постају нас та в к о м је (ије)," правило би било коректно; без овога додатка не може се казати за глаголски прирок и спону, да сто.је у једнини, а адјективни иредикатив у средњем роду, И Поваковић говори у чл. 587. о збирним именицама у онште, али његово правило гласи: ,:>бирне именице у највише нримера ишту, да се прирок с њима слаже у једнини." ,1,ивковић (Кес. § 4, 4.) лучи збирне именице с наставком ј е (иј е) од других и вели: .ргесИка! 81оЈ1 оМбпгје и јеЉип". (Примерима потврћује и Новаковић и Дивковић своје правило). Тачка 11. §-а 6. треба да стоји иза тачке 4. Иравило 5. (§ 6.) сасвим је иогрешно, јер се овде не чини разлика. кад су те бројевнице подмет и кад су оне атрибут. Уопште снада г. Лукић (као што смо већ видели у 3. примеру § 3. 2. а.) у број оиих наставника, који ове бројевнице сматрају за подмет и онда, кад су оне атрибут, и тому уче и децу. Подмет су номенуте бројевнице само у овпм примерима : „Два дођоше куИи'". „Обадва Ке у јаму иасти". ' „Ова четирн ситне књиге иишу". У свима осталим примерима те су бројевнице атрибути: ,,У вече Дф Два (атриб.) анђела (нодмет) у Оодо.и". „У двору му тј > г (атр.) кола (иодм.) играју". „И тако неколике (атр.) стотине (подм.) Срба освану око цркве". „Два (атр.) су бора (нодм.) наиоредо расла". „Три (атр.) еу итице (подм.) иоље ирелетеле". Отуда еу ирохила три (атр.) детета (иодм.)". Све оно, што се говори о бро.јном(!!?) предмету СТгада у